Тај атентат улази у ред превратничких акција против личне владавине Обреновића и њиховог гушења политичких слобода у Србији.

Ивањдански атентат, је неуспјели покушај бившег ватрогасца Ђуре Кнежевића да 24. јуна 1899. око 18 часова, недалеко од Калемегдана, у Београду убије краља Милана Обреновића, тада команданта Активне команде војске, у ствари сувладара са својим сином Александром Обреновићем.

Његова позадина није довољно расвијетљена, прогони и процес послије атентата били су усмјерени против радикала, али су оптужени радикални прваци на процесу одрекли своје учешће у атентату, док је Никола Пашић изразио жаљење због антидинастичких елемената у Радикалној странци и изјавио лојалност краљу.

Није довољно доказано мишљење, које је заступао краљ Милан, да је у атентат умијешана руска тајна полиција, као ни претпоставка да је извршен у корист династије Карађорђевића, подсјећа портал Лепоте Србије.

Посљедице атентата

Краљ Милан је искористио атентат да би уништио радикалску опозицију. Одмах су ухапшени шеф Радикалне странке Никола Пашић и неколико првака странке. Вршени су претреси по становима и у редакцијама опозиционих листова Дјела и Одјека. Дана 28. јуна је проглашено ванредно стање у Београду и у подунавском округу и установљен преки суд.

Истражни судија и краљевски тужилац у кривичном поступку био је Василије М. Симић (1866—1931), бив. предсједник београдског Варошког суда и лични пријатељ краља Милана Обреновића. Напредњак по политичкој оријентацији, оптужница коју је поднио Преком суду износила је шездесет страна.

Његови савременици, у првом реду Живојин Перић (1868—1953) и Слободан Јовановић (1869—1958) сматрали су да је текст оптужнице одговарао материјалној истини али и непогрешивој Симићевој процјени о улогама одређених личности у њој оквалификованих као неоспорни саучесници атентатора Кнежевића.

Предметне Симићеве квалификације доношене су не на основу његових субјективних осјећаја према тадашњим политичким приликама, а још мање према Српском радикализму него из чињеница хијерархијски систематизованих и побројаних у акту оптужбе (в. Перић, Живојин „Белешке о Василију М. Симићу“, Архив за Правне Науке, Београд, 1931, пп. 478—483 и Јовановић, Слободан „Влада Александра Обреновића“, друга књига, 1931, пп. 107—132).

На претресу који је почео 27. августа, није било озбиљнијих доказа кривице ухапшених радикалских првака. Пресуда је изречена 13. септембра.

На смрт је осуђен атентатор Кнежевић (који је одмах и стријељан) и, у одсуству, бивши народни посланик Ранко Тајсић. У низу осуђених на 5—20 година налазили су се Стојан Протић, Коста Таушановић, Алекса Жујовић и Никола Пашић (помилован на дан изрицања пресуде), а Аца Станојевић је ослобођен као невин са још неколицином оптужених.

Догађаји послије Ивањданског атентата, који је очевидно искоришћен ради прогона противника династије и режима, изазвали су оштро реаговање српске штампе изван Србије као и свјетске јавности, и умногоме су доприњели појачаном незадовољству у земљи, пише Википедија.