У народној пјесми он је „од Гласинца, поља широкога, са високе горе Романије“. У Србији, ријеч је о једном од најславнијих, а свакако најопјеванијих хајдука свих времена. Ипак, у Румунији, он је и много више од тога – ријеч је о великом војсковођи који је народ бранио до Турака и славно у то име погинуо. Његово име је Старина Новак.

Старина Новак је био јунак много прије Карађорђа, а реч је о човеку чија је борба против Турака постала претеча свих каснијих српских буна и устанака!

У румунској култури овај хајдук се и данас слави као народни јунак и ослободилац, због бројних ратних успјеха против Турака на подручју данашње Србије, Републике Српске, Румуније, Молдавије и Бугарске.

Новакова пећина, а Новака нигдје

Иако нема доказа да је тамо заиста и био, Старину Новака су упамтили и у Републици Српској. На јужној страни планине Романије, изнад Пала, налази се чувена Новакова пећина. По народном предању, он је ту хајдуковао са својим братом Радивојем и синовима Татомиром и Грујицом, такође познатим хајдуцима.

Па ипак, у српској култури, сјећање на Старину Новака је претежно сачувано у епским пјесмама. Оне каже да је од зулума “проклете Јерине” побјегао у друмске разбојнике, и да је хајдуковао по Херцеговини, Босни и Србији.

Управо тако је почела немилосрдна борба Старине Новака против Турака. За кратко вријеме је формирао чету, а његова лична храброст и умјешност у командовању су довели до тога да му се придружи велики број сељака и слободних хајдука.

Румунски извори су ипак много егзактнији и обимнији – име Старине “Баба” Новака везује се за вријеме владавине кнеза Михаја Храброг, који се борио за ослобођење од Турака 1595. године. Он је чету српског хајдука примио у своје редове, а Новака поставио за једног од највиших команданата своје војске.

У румунском граду Клужу, српском хајдуку је подигнут споменик народне захвалности, а у Букурешту постоји и истоимени булевар. Тамошњи народ га није заборавио.

Предање каже да је Старина Новак на превару ухваћен и заједно са саборцима набијен на колац. Њихова тијела су остављена гавранима и тек неколико дана касније спаљена 1601. године. Баш на том мјесту је и подигнут споменик који и данас постоји.