Након Колубарске битке када су потез генерала Мишића и слава српске војске одјекнули светом јаче него аустроугарске бомбе и митраљези, у децембру 1914. године на територији Србије више није било непријатељских војника.

Прича каже да су Аустроугари из Београда по мраку, кришом, да их нико не види, побјегли, а тако је било по цијелог држави. Крај 1914. прве ратне године, Србија је дочекала изморена, али као побједница!

О томе свједочи и наредба команданта престолонасљедника Александра Карађорђевића од 15. децембра 1914. којом својим војницима честита крај ратне године. Његове ријечи преносио у оригиналу Историјски забавник.

“Наредба О Бр. 8676 Врховног Команданта Његовог Краљевског Височанства Престолонасљедника АЛЕКСАНДРА свој српској војсци за 15. децембар 1914. год. у Крагујевцу

Јунаци!

Већ се навршио пети мјесец како је на нашу милу Отаџбину наишао непријатељ. Истрошени у два славна али тешка рата, ми смо га ипак мушки и јуначки дочекали. И пошто смо га једном потукли на Церу и Јадру, ми смо му послије толиких других крвавих али славних бојева, сада задали удар тежи од свих досадашњих. Хиљаде заробљеника, стотине топова и силна опрема војна што је од непријатеља задобисмо свједоче о његовом поразу и нашој слави.

Јунаци!

Ја сам поносит да објавим да на земљишту Краљевине Србије нема више непријатеља. Изагнали смо га крваве главе.

У том свечаном тренутку (када се на поноситом српском Београду вије поново побједна српска застава) ја хоћу прије свега другог да испуним један дуг захвалности.

У редовима вашим, раме уз раме с вама, ратују у овом трећем рату и браћа наша коју од Турака ослободисмо. Ви сте свједоци њиховог јунаштва и њихове љубави према Отаџбини. Косовци и Вардарци, Жегљиговци и Брегалничани, Батољци и Поречани показали су се достојни своје браће Шумадинаца и Дунаваца, Подринаца и Мораваца, Тимочана и Ужичана. Показали су се достојни потомци јунака Милутинових и Душанових, што некад далеко пронеше славу српског имена и оружја.

Ја хоћу да им дам видан знак признања Отаџбине. Пред овако несумњивим доказом свога великог пожртвовања и пред тако јуначки проливеном својом крвљу за своју Србију; пред таквим стварним доказом вршења своје најтеже грађанске дужности и то са таквим одушевљењем,
– Ја објављујем њихово право на све политичке и уставне тековине Ослободитељке Србије. Прва редовна Народна Скупштина по закључењу мира ријешиће све потребне мјере, те да се то потпуно и у живот уведе.

Јунаци!

Гвоздени обруч наших моћних савезника стеже се све више око нашег заједничког непријатеља. Осјећајући се пред поразом и страхујући од његових тешких посљедица он се бори очајно али упорно. Али узалуд. Број његових војника све је мањи, а наши савезници уводе сваког дана све нове војске у борбу. Крај тој џиновској борби већ је данас јасан и ако она још није завршена.

Ми морамо још неко вријеме вршити нашу тешку дужност и стојати уз наше велике и силне савезнике који се боре и за нас, докле они не сможде нашег заједничког непријатеља на њиховим пространим пољима, а тада ће настати мир, и то дуги мир, који ће достојно наградити жртве за нашу Велику Србију – тада ће наша Отаџбина бити много већа, силнија и срећнија но што је икада била.

А за то ће, Витезови, Србија бити вама благодарна.”