Тог 21. јуна 1881. године почела је градња прве железничке пруге у Србији. Кнез Милан Обреновић обиљежио је сребрним будаком почетак градње онога што ће постати пруга Београд-Ниш, а иако је то означавало невјероватан прогрес и напредак, било је и оних који су јој се противили… најгласнији у негодовању били су радикали Николе Пашића.

Осим независности, Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила и обавезу. Наиме, подршку за територијална проширења Србије Аустроугарска монархија је жељела да наплати другом врстом услуге – обавезом Србије да изгради жељезницу. Посебном конвенцијом која је потписана те године, држава се обавезала да ће направити пругу од Београда до Врања и границе са Турском и Бугарском за три године, наводи Историјски забавник.

На тај начин је, скоро присилно, Србија закорачила у еру модернизације…

Ипак, није све ишло лако – осим новца, ког наравно није било, главни противници жељезнице у Србији били су радикали!

У тадашњем парламенту су се водиле жестоке расправе – присталице Николе Пашића су тврдиле да на “мала врата” пуштамо стране силе да нам уђу у државу, да су понуђена рјешења прескупа и “да се неко већ добро уградио у посао”.

Осим ових, рационалних аргумената, било је и оних, много маштовитијих – да локомотиву вози “антисрпски и антиправославни ђаво”, да су жељезничке шине као нека врста црне антисрпске змије која треба да “дође из Европе и да уништи Србију”, да њеном изградњом улазимо у “колонијално ропство”…

Ипак, вјероватно “најоригиналнија замјерка” била је она по којој ће, тврдили су радикали, жељезница десетковати нашу земљу јер је “познато да тамо гдје пруга прође жене мање рађају”. Како и зашто, тачно, никада није баш разјашњено…

Незадрживо срљање у прогрес

Ипак, прогрес се није могао зауставити… Априла 1880. Србија је потписала нову конвенцију која се искључиво односила на изградњу пруге.

Кнез Милан Обреновић је, недалеко од данашњег моста “Газела” у Београду, сребрним будаком 21. јуна 1881. године ударио темељ Српским државним жељезницама.

Први воз се из Београда ка Нишу упутио 23.августа 1884. Симболично, вукла га је локомотива која се звала “Краљ Србије” – прва локомотива на Балкану. На одредиште (као да ће то одредити судбину српских возова у деценијама које долазе) воз је стигао послије четрнаест сати вожње.

Недуго затим, Србија је добила још једну локомотиву. Названа је “Наталија” па је, како ред налаже, и она прва промијенила име и од тада се звала “Милан“. Краљевски пар је добио своје челичне имењаке.

Послије ових узбудљивих догађаја, живот је кренуо даље… радикали су нашли нове разлоге за критику краља Милана Обреновића, установљена је редовна линија Београд-Ниш, а становништво поред пруге се временом навикло на “парног дива” који, с времена на вријеме, протутњи кроз њихов комшилук.