Код нас кратко памћење има дугу традицију. Викао је против власти, али је сачувао добар глас, јер – Ђорђе није волио српске владаре, али је волио Србију.

Ђорђе Ђока Влајковић је рођен 1831. у Београду. Са 8 је остао без оца. Са 14 година и без мајке. После смрти родитеља одлази у Русију у војну школу. У време револуције 1848. враћа се у Србију и показује невиђено јунаштво код Сентомаса које се од тада назива Србобран. Са 17 година добија прву медаљу за храброст.

Када је 1853. избио Кримски рат хита Русима у помоћ. У бици код Севастопоља губи ногу. Велико јунаштво је задивило Русе и добија њихово највеце одликовање – орден Светог Ђорђа, чин капетана и веома високу пензију. Тиме су вероватно жељели да му се одуже мислећи да без ноге неће више моћи да буде официр, наводи Историјски забавник.

Јунак са дрвеном ногом

У Београду је Ђорђе купио имање и гајио цвијеће. Владари су се смијењивали али „доле владар“ се орило по престоници.

Догађај ког Чукур-чесме 1862. вратило је његов борбени дух. Није имао ногу, али је истурао груди кад год би неко напао његову отаџбину. Послије убиства српског дјечака, Турци су побјегли на Калемегдан. Отуда су бомбардовали Теразије, подсјећа аутор текста Добрица Јовичић, проф. историје.

– Доле владар, убили су нам дијете – сакупљао је војнике Ђорђе и хтио је да побије све Турке у тврђави.

Кнез Михаило га је једва одвратио од напада на Калемегдан. Љут, Ђорђе се враћао кући и говорио: „Владару, дијете је то“! Српски владар је генијалном дипломатијом успио да због овог пуцања на небрањени град, заувијек отјера Турке из Београда.

Срби из Панчева су препознали витештво јунака Ђорђа, дошли су и поклонили му украшену сабљу са посветом.

“Доле владар!”

Нико се није усуђивао да каже да кнегиња Јулија троши огроман новац на одјећу. Тј. нико осим једног човјека!

– Зар се за то троши 30.000 дуката?! Доле владар! – викао је Ђорђе, сам на улици.

Са штаком жури 1875. у Херцеговину гдје је букнула „Невесињска пушка“. У биткама је жива ватра.

У српско-турском рату 1876. на челу је војске, добија чин мајора, а због испољене храбрости убрзо и чин потпуковника. У новом рату 1877. командује добровољцима, улијеће у страшне битке и ослобађа Пирот.

Био је жесток ратник, права прзница, али добар супруг и брижан отац. Ђорђе добија чин пуковника, а кнез Милан заузврат од њега добија да „усијане владаре не пече савјест“. Што је Ђрође мислио, убрзо је написао Домановић – ко хоће да води народ мора прво да му окрене леђа.

Послије Берлинског конгреса и добијања независности и 4 округа, Ђорђе води Ибарску дивизију.

Како се отаџбина “одужила”?

Ђока Влајковић је умро 1883. у 52. години живота. Отишао је чисте савјести. Била је то једна од највећих сахрана у Србији 19. вијека.

Огромно богатство оставио је српској просвјети.

– Нама требају учени људи – написао је у тестаменту.

Сав новац Ђорђе је дао Србији, вјерујући да ће се она побринути за његову породицу. Убрзо му је од туберкулозе умро син, а онда и супруга.

Ћерка Марија је остала сама, сиромашна и морала је да проси. Нема тежег дрвета од просјачког стапа. Понижена и гладна, Марија је умрла 1911. године.

„Све ће то народ позлатити“, писао је Лаза. САНУ је тек 1939. године средила Ђорђеву задужбину и то је и данас једна од најљепших зграда у српској престоници. Добио је и улицу у центру Београда. А причу пуковника са дрвеном ногом заборавили су – и народ и владари.