Када су ужаси Првог свјетског рата почели полако да блиједе и када је створена Краљевина СХС, Александар Карађорђевић већ је био „стари момак“ – имао је 34 године и од 1921. био је краљ, али без краљице. Зато је ствар његове женидбе убрзо постала не само лична ствар младог монарха већ и озбиљно државно питање.

Иако венчање монарха никада није само његова лична ствар, у избор супруге за југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање је било да ли краљица треба да буде “из народа” или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са европских дворова.

Како је у династији Карађорђевић до тада преовладавао обичај да се владари жене Српкињама, закључено је да би добри било да краљ Александар изабере “странкињу” и тако истовремено “оплемени династију” и подигне међународни углед краљевине, објавио је Историјски забавник.

Државне проводаџике тако су се размилеле по дворовима Старог континента и избор је ускоро пао на румунску принцезу Марију, једну од најљепших и најобразованијих принцеза тадашње Европе.

Ова дама је осим лепоте и образовања имала и веома високо поријекло – рођена је као треће дијете румунског краља Фердинанда, њена бака по мајци је била сестра руског цара Александра ИИИ, а дједа по мајци други син британске краљице Викторије.

Имала је надимак Мињон, а школовала се на најпрестижнијим школама. Осим румунског говорила је течно енглески, њемачки и француски језик.

Српски просци одмах су похитали на румунски двор. Иако је риеч била о “уговореном браку” прича каже да је принцеза пристала чим су јој показали фотографије краља Александра. И не само то! Марија је одмах почела да учи српски језик и до тренутка поласка за Београд већ је владала основама и могла је да се споразумева.

Вјенчање из бајке

Када је све било уговорено, београдски званичници су се бацили на спремање венчања и уређење града. Организација је повјерена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, тада управнику Умјетничког одсјека Министарства просвјете.

Свадба је заказана у релативно кратком року, а било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица.

На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија, па и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до прије четири године Србија ратовала.

Како било, биланс је на крају деловао скоро нестварно – 24 сата уочи венчања у Београд је допутовало више од 20.000 људи!

По младу и њене родитеље, низ Дунав до Оршаве, краљ је уз огромну пратњу послао своју јахту “Александар”. Пристајање брода у луку у Београду поздравили су топови са Калемегдана – сто једним плотуном, а своју изабраницу, таста и ташту дочекао је и младожења Александар.

Новом лимузином краљ је одвео вјереницу у дворске одаје. Вјенчање је било заказано за сутрадан.

“На венчању у Саборној цркви млада је имала бијелу хаљину дугачког шлепа. На глави је имала младеначки вјенац од мирте, усађен на другом вијенцу од златног тила, који се зракасто пружао преко шлепа. Око врата је имала широк ђердан крупних плавих смарагда и дијаманата. Преко рамена је носила ленту бијелог орла. Дугачки шлеп придржавали су јој млађи рођаци и рођаке плаве крви.

Иза младенаца, краљ Фердинанд носио је униформу румунског ђенерала са свим декорацијама и маршалском палицом у десној руци. Румунска краљица је била у дивној лила хаљини од тила са током исте боје, око које су се низали гроздови у истом тону. Додатно ју је красио чувени ђердан бисера. На прстима је имала одговарајуће декорације, с лентом Светог Саве.

У поворци су слиједили кум, син енглеског краља и потоњи краљ Алберт, у униформи енглеског капетана авијације, весео и насмејан, и стари сват кнез Арсен, Александров стриц. Дјевери у свечаним официрским униформама били су кнезови Павле и црногорски Никола.”

— Из ондашњих новина

Кажу да је омиљеност будуће краљице Марије у народу почела оног тренутка када је са балкона Старог двора, након што је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила на српском рекавши: “Ја вам од срца благодарим!”.

Лијепу, по посљедњој моди обучену принцезу, стотине хиљада Београђана и званица, испратило је овацијама, а оне су се наставиле и сутрадан. На вјенчању у Саборној цркви, на патријархово питање узима ли Александра за мужа, Марија је на српском рекла: “Хоћу! Да!”.

Послије свечаног ручка, тек вјенчани пар присуствовао је војној паради, а организована је и пријатељска фудбалска утакмица репрезентација Југославије и Румуније.

Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на медени месец у Словенију, на Блед.

Краљевски пар за углед

Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живјели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем.

Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда. Али и више од тога – њу су вољеле и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке, а она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима. Била је велики покровитељ Кола српских сестара, а вриједним, сиромашним ђацима помагала да наставе школовање.

Срећу краљице Марије помутила су два догађаја. Први се догодио једног октобарског дана 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар.

Краљица је достојанствено и нијемо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила двије године потпуно се за то вријеме окренувши образовању својих синова и добротворном раду.

У годинама које су услиједиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима дјетета и даровала на десетине хуманитарних организација. Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дјечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.

Други догађај који не неповратно измијени живот “народне краљице” био је почетак Другог свјетског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Како је историја показала, тај одлазак је био – заувијек!