Тог 13. агуста 1806. почео је легендарни Бој на Мишару, битка из Првог српског устанку у којој су српске снаге под вођством Карађорђа однијеле велику побједу над Турском војском.

Османлије су биле далеко бројније. Процјењује се да их је било око 40.000, док је устаника предвођеним вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја било око 9.000. Била је то трећа година од избијања устанка и, како је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је планирао да са Турском склопи мир, подсјећа Историјски забавник.

Ипак, прије него што је до тога дошло, османска војска је прешла у напад, и то са три стране – од Видина, Ниша и са Дрине. Ударе из прва два правца устаници су успјешно зауставили, али су Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком, продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике.

Након што је обавијештен од томе Карађорђе је са војском пожурио ка тамо и тако је дошло до тога да брдо Мишар код Шапца постане поприште битке која ће ући у легенду.

Карађорђев “скривени адут”
“Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.

Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’;
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.

Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!”
— одломак из народне пјесме “Бој на Мишару”

Мишарско брдо и данас одудара од пространог равничарског дијела у ком је смјештен Шабац. Чињеница да су се устаници баш ту стационирали била је пресудна јер се одатле пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Око брда, тиме додатно ојачавши свој положај, устаници су подигли шанац унутар кога је Карађорђе рапоредио своје најбоље стријелце у два реда.

Турци су одлагали напад док им не пристигне целокупна војска, да би битку започели ујутро 13. августа. Међутим, и Карађорђе је имао скривени адут!

Он је уочи битке наредио да се око 1.500 коњаника изађе сакрије у оближњу шуму, а да у дејство ступи тек на његово наређење.

Управо напад ове коњице био је пресудан за побједу. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улијево према турској артиљерији и везиревом штабу.

Изненађене тобџије су окренуле цијеви према коњици, али без успјеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на лијевом крилу према селу Орашцу.

Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пјешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пјешадија крене у напад.

Битка је завршена у предвечерје око 6 сати великом српском побједом. Аустријски извидници који су све посматрали са друге стране Саве послали су у Беч вијест о страшном турском поразу. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други.

Многи сматрају да је Битка на Мишару била највећи бој Срба још од Косовске битке. Устаници су однијели бриљантну побједу која је учврстила њихов положај и знатно угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

Након побједе на Мишару и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима.