Како је умро Вук Караџић многима ни данас није познато, а занимљиво је да није осјетио никакве симптоме.

Вук Стефановић Караџић је био писац, филолог и реформатор српске азбуке и правописа. Рођен је 7. новембра 1787. године у селу Тршић, недалеко од Лознице. Преминуо је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Вук је једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности прве половине 19. вијека.

О његовој смрти мало се зна, а према неким подацима умро је од менингитиса, односно запаљења мозга, пренио је портал Лепоте Србије наводе из књиге: „Смрт Вука С. Караџића“, Алексњ Ђукановића.

Када је доктор Еуген Браун, лични љекар породице Вука С. Караџића, констатовао престанак свих тјелесних функција, то јест, смрт Вука С. Караџића, скоро да је била поноћ.

Доктор Еуген Браун дубоко се наклонио и исказао своја саосјећања у болу Вуковој супрузи Ани Краус. Збило се то неколико часова након смрти болесног Вука, чије је тијело у француском лежају „лоарје“ лежало охлађено и помало укрућено већ неколико часова. Вук је на себи имао сиво-пругасте панталоне, бијелу кошуљу од прашке вунене чоје и преко ње старински прслук народне ношње, такође од чоје, пише порталибрис.рс.

Вук С. Караџић преминуо је тачно у једанаест часова и тридесет минута увече, 7. фебруара 1864. године.

Као човјек у позним годинама, Вук је у себи носио много болести, али се данас поуздано тврди да је умро од менингитиса, или – запаљења мозга. Међутим, Вук (према каснијем присјећању његове жене Ане Краус и кћери Мине) није имао ниједан симптом ове болести: није га бољела глава, нити га је мучио врат, није му се „вртело“ у глави, нити је губио свијест у току болести у задњих седам мјесеци боловања. Једину болест коју је имао, била је „исушена лијева нога“, како је Вук често говорио за парализу лијеве потколенице, коју је задобио од повреде када је 1816. пао с коња и повредио се, али она га није мучила у току болести.

Сумњу у истинитост дијагнозе љекара Еугена Брауна подгрејало је и касније сјећање Мине, Вукове кћери, да је Еуген Браун, „чудно и непрестано“ гледао у лијеву ногу мртвог на кревету Вука. Како је Мина запамтила, „доктор Браун је непрекидно гледао у лијеву, раније болесну, ногу мртвог Вука“, затим је, према њеном сјећању, „подизао и завртао ногавицу од панталона, опипавао кост“ и „мјерио топлину коже“ Вукове лијеве потколенице „некаквом чудном справом“, коју Мина није могла да објасни, али се према њеном свједочењу, то данас апсолутно може сматрати неком врстом ондашњег топломера.

Вукова жена Ана потврдила је касније, након неколико година од Вукове смрти, ријечи своје кћери Мине, додајући пар детаља, којих се присјетила у огромној гужви и пометњи у данима Вукове смрти и сахране, међу којима је и овај: „Чак и послије два дана лежања на одру, Вуку, укоченом и мртвачки леденом, лијева болесна нога дјеловала је гипко, модро и прокрвљено. Одавала је утисак топлине и веома јаке циркулације, унаточ што је Вук већ два дана био мртвачки сив и беживотан.“

Вуков син Димитрије сјећао се касније да је 1897, када су Вукови посмртни остаци пренијети из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве, „био запрепашћен колико је Вуков ковчег лак, као да је био празан“. То су изјавила и остала тројица гробара који су заједно са Вуковим сином Димитријем преносили Вуков ковчег из Беча у Београд; аустријске власти, као и српске, на молбу Вуковог сина Димитрија, нису дозволиле отварање ковчега и преношење Вукових земних остатака у нови, метални ковчег.