Побусани понедјељак увијек пада у први понедјељак послије Томине недјеље и први послије Ускрса. Иако није најјасније од када датира традиција обиљежавања овог дана и одакле је она дошла, њега прати велики број народних обичаја и вјеровања која су се одржала и до данашњих дана.

Побусани понедјељак је покретни празник православне цркве посвећен мртвима. Тога дана, по народном вјеровању и обичају, треба “побусати” гробове умрлих сродника тј. на њих ставити зелену траву.

У неким крајевима, овај дан се обиљежава као задушни – излази се на гробља, пале се свијеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника, подсјећа Историјски забавник.

Ипак, по нечему је побусани понедјељак различит од осталих задушних дана у години. Данас се на гробља износе црвена јаја које су домаћице офарбале на Свијетли петак! Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са “Христос Васкрсе”.

Тим прадавним обичајем се исказује љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима се на тај начин дијели радост Васкрсења Христовог и побједе над смрћу. На крају се преостала јаја подјеле сиротињи.

Вјерује се да је овај обичај најпре настао у крилу руске цркве, одакле је, вјероватно, дошао и у наше крајеве. О њему је писао још Вук Караџић у свом рјечнику у коме каже да се код Срба овај понедјељак зове и “Ружичало” јер људи тада поред гробова саде ново цвијеће (руже, па одатле “ружичало”), али и “Дружичало” јер у народу постоји обичај да се на данашњи дан момци и дјевојке окупљају и друже.

“Ваља се” да се и тај дан на неком погодном мјесту окупе пријатељи, да се игра, пјева и забавља. Треба уплести неколико вјенчића од врбових грана и носити их у коси, а ко се кроз вијенац пољуби постаће побратим/посестрима за ту годину.

Или тако бар народ вјерује…