Анегдоте из живота кнеза Милоша, које мало ко зна…

Био је необразован, али је владао оном исконском мудрошћу српског сељака.

Анегдоте су мало другачија, иако можда не увијек прецизно пренијета, реалнија врста историје. Анегдоте из живота кнеза Милоша пружају увид у његову природу и карактер.

– Милош је био не само вицкаст, већ је инсистирао на непрекидним шалама у својој околини, и непрекидно се „надметао“ са Нићифором Нинковићем или чувеним Чајом из конака“, истиче Мића Милорадовић, аутор „Ненаручених прича“, једне од књига анегдота које биљеже природу кнеза Милоша, али из једног другог, духовитијег угла, објавила је натионалгеограпхиц.рс.

Кнез Милош је био велики вожд и кнез Србије који је владао у два наврата: од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Био је необразован, али је владао оном исконском мудрошћу српског сељака.

О политичким одлукама би се дало дискутовати, али у неком другом чланку, у овом ће бити представљен кроз анегдоте – духовитијег, али можда објективнијег угла.

Како је срна показала бјегунце

Књаз Милош је обичавао свако јутро молити се сам у посебној соби коју је звао богомоља. Чим би устао, увијек веома рано, умио би се, обукао и онда се молио према запаљној свијећи, привоштеној за саму икону. Када би завршио са молитвама, што би често потрајало и читав сат, излазио би не обраћајући се никоме, а његови млађи, Пера Цукић и Вуле Глигоријевић улазили би и утулили свијећу и друге ствари вратили на своје мјесто.

Једно јутро, Мита Црни, књажев кавеџија је резао неку пастрму, а два младића се занијеше сладећи се сувим месом и врућом погачом. Након кнежеве молитве свијећа догоре и запали не само икону, већ и друге ствари око ње. У страху од кнеза поваде све што у имали ушпарано, испозајмљују од пријатеља и пронађу неког молера испред кога ставише кесу са сто дуката, молећи га да им за ноћ измолује исту икону.

– Сто хиљада да имате, одговори молер, смешећи се, то за ноћ не може бити, а нити неко може измоловати да Господар не позна разлику.

Младићима преоста само једно решење – бијег. Признаше своју немарност и Амиџи, па се и он сложи како је једини спас у бјекству. И њих неста, као да су у змељу пропали.

Слиједеће јутро се Милош расрди, наређујући да му их доведу, али о њима никаквог трага. Већ послије пар дана почеше му недостајати својом хитрином и спретношћу, али, сви су слезали рамена на питање да ли је неко начуо гдје су се могли изгубити.

У то вријеме у авлији конака је била једна срна, коју је Петар Цукић редовно хранио, а она припитомљено ишла свуда за њим. Примјети кнез како срна по цијели дан стоји поред врата од качаре и досјети се разлогу.

– Дртино матора – повика на Паштрмца! Њих си ти сакрио!

И изваливши закључана врата од качаре ишакета престравњене младиће који су одатле данима гледали шта се дешава са њиховим господаром.

– Нову икону, платићу ја, а ово што сте издангубили платићете вас двојица! – припрети Милош и на томе се заврши.

А шта каже народ?

Свакодневно је код Милоша било на десетине молиоца и жалиоца по разним питањима. Са многима, уверивши се у њихову правичност, није прекидао разговор док не приупита о 1етини и здрављу у породици, па би онда незаинтересовано питао:

– Шта вако каже народ у твом крају за влас‘ и мене?

Не схватајући како кнез нагло доноси одлуке да треба појачати давања, или смањити, директор Књажеве канцеларије у Пожаревцу Јаков Живановић, осмјели се једном да га приупита.

– Како то знате одавде како треба који кнез по нахијама да поступи. Истог дана једном шаљете депешу да појача кулучње, а другом да смањи.

На то се Милош и насмија и одобровољи.

– Ја вако ослушкујем само шта народ прича. Псује ли влас, ја наредим затегни, псује ли још више, ја наредим затегни још јаче, почне ли да куне, поручим нек затегну понајјаче. А примире ли се, депеширам попуштај. Не ваља ако се примире начисто. То се не смије дозволити!

Љетња киша

Током боравка у Бечу, високо друштво у коме се књаз кретао било је веома заинтересовано за то у чему Срби уживају. На многим баловима, пријемима и паузама позоришних представа госпође су се често интересовале како се Милошеви сународници забављају.

– Па они, да вам речем укратко, највећма воле да гледају у небо – одговарао би им Милош.

– Виде ли кишу око Видовдана, веселе се више него сви ви најсмешнијој комендији. А јопет, угледају ли црне облаке послије Петровдана, сневеселе се канда је ратно стање.

Након тога обично није даље објашњавао, јер то је био задатак неког од његове пратње. Само и њима није полазило за руком да убиједе бечлије у то да нечије главно расположење зависи од кише и од пшенице која у јуну класа, а у јулу се врше.

Крушка

Усред Крагујевца је била једна крушка коју су су чували само ради хлада. Преселивши се у тај град Милош одреди да то буде дрво о које ће се јавно вјешати осуђеници. Од тада бијежали су људи и погледом од њене хладовине, а још више од плодова, којих због њене старости ни до тада није било у изобиљу.

Чувши говоркања како се неки намјеравају ноћу, када и стража поспи, одсјећи крушку, Милош се од срца насмија.

– Па зар мисле како по Србији нема другог дрвећа осим ове крушке, а и она је изабрана не зато што је нешто посебно, већ само што је на мети, и виде је и они који долазе к мени и они који одлазе.

Нека сви свирају

У част отварања Конзулске канцеларије у Београду из Беча је био послат један камерни оркестар да организује концерт.

Милош позва највиђеније грађане, а сам заузе почасно мјесто у првом реду поред Аустријског конзула.

Програм је био већ увелико у току, када се Милош поче дошаптавати са својим људима около. Конзул упита шапатом шта није у реду.

– Видим како једни овде свирају, а други не свирају. Неки почну, па прекину, други мало свирну, па одустану, а опет неки не престају – објасни Милош.

– Господару, такав је програм. Композиција је таква – покуша конзул објаснити са што мање речи.

– Е то вала не може, ја сам овде свима платио да свирају и тако мора бити.

Видјевши како се повећава комешање у просторији, конзул позва своје подчињене и ови некако дошапнуше диригенту о чему се ради.

Програм на кратко би прекинут, док диригент не објасни својим музичарима каква је жеља њиховог домаћина и у наставку је било онако како је књаз желео, без ремећења љепоте онога што се свирало.