Ван граница Србије, према процјенама, живи више од пет милиона Срба, а сви наши сународници, односно њихова дјеца, могу да уче матерњи језик у низу земаља у којима живе – од Канаде до Дубаија и Јужноафричке Републике.

Наша држава наставу на српском организује у десет земаља у свијету:

У Швајцарској, Француској, Њемачкој, Италији, Грчкој, Белгији, Норвешкој, Финској, Јужноафричкој Републици и Кини о томе воде бригу наша дијаспора и црква, али и један број самих држава у којима живе наши људи, попут Њемачке, Шведске…

Тако ће у Француској од идуће школске године, како су пренијели медији, српски језик ући у тамошњи школски систем, што значи да ће у редовним школама за оне који се опредјеле за њега, као за изборни предмет, он постати дио обавезне наставе.

Њемачке покрајине, у чијој надлежности је образовање, нуде у својим школским програмима учење језика земље поријекла дјеце, па се тако, међу страним језицима од којих је настава турског најпосећенија, налази и српски.

У најмногољуднијој њемачкој покрајини, Северној Рајни-Вестфалији, у којој живи око 18 милиона људи и највећи број странаца и гдје су и бројни Срби “нашли ухлебљење“, српски језик се већ деценијама изучава у више градова.

“Настава српског се изводи у 13 основних школа, а према актуелним подацима за прошлу школску годину, ту наставу је у Северној Рајни Вестфалији похађало 351 дјете“, речено је Тањугу у покрајинском Министарству просвјете у Диселдорфу и наглашено да се у тој покрајини, као матерњи, односно, језик земље поријекла, изучава 18 језика – турски, пољски, шпански, руски, грчки, италијански…

Дјеца од првог до десетог разреда могу да учествују у настави језика, своје земље поријекла и та настава важи као понуда покрајина, које цијели тај процес и финансирају и чија надлежна министарства дају и дозволу за школске књиге.

Уколико дјеца са прелазним оцјенама заврше наставу матерњег, онда, према слову закона, тај језик може да буде урачунат као официјелни страни језик, први или други, у школама, чак и гимназијама.

Учитељица у пензији Витомирка Вељовић, која је за четири деценија рада на “пут“ извела многу дјецу, каже да је некада у разреду имала и 29 малишана, а 1989. године, сама је држала наставу за чак 279 дјеце.

Пад броја ђака, који похађају часове српског језика, она објашњава чињеницом да се рађа мање дјеце, али подсјећа да код наставе српског језика, такође, постоји и традиција:

“Родитељи су учили српски језик, па сада шаљу и своју дјецу на наставу’‘, рекла је ова учитељица, чији су многи ђаци данас инжењери, љекари, правници, архитекте и други честити чланови њемачког друштва и додала да за грађане Србије важи да су и родитељи и дјеца добро интегрисани у њемачко друштво.

У аустријским школама такође постоји факултативна настава на матерњем језику, али данас српска деца имају могућност да похађају само факултативну наставу на босанско-хрватско-српском (БКС). Аустрија је 1992. увела наставу на матерњем језику, нудећи 25 језика.

Око 33. 900 ђака је школске 2013/14, за коју тренутно постоји јавни податак, похађало наставу на матерњем језику, али тај број стално опада и због тога што Срби не желе да им дјеца уче вјештачки босанско-хрватско-српски језик, односно БХС.

БХС је једини језик који се као настава на матерњем језику нуди у свих девет аустријских покрајина, настава се изводи по плану и програму Министарства образовања Аустрије, које и бира и плаћа наставнике.