Демонстрације академаца у Београду у јуну 1968. довеле су до бруталне реакције милиције, али и панике у државном врху. Све се сирило након говора Јосипа Броза 9. јуна, у коме је поручио да су студенти у праву.

Спомињање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије код многих данас изазива искључиво носталгију, топла сјећања на неко готово утопијско доба, подсјећа Курир.

Била је то држава, чује се често, у којој је било свега довољно за све, гдје се градило уз пјесму на радним акцијама, ишло на море сваког љета, без страха спавало на клупи у парку било ког града, а посао и стан чекали су сваког ко заврши школу. Међутим, у свој тој носталгији заборавља се да је то

истовремено била и земља с много проблема – сталним економским кризама, вјечитим несташицама, националним тензијама…

Управо те и сличне невоље биле су један од главних разлога што се прије 55 година Југославија суочила с једном од својих највећих политичких криза – масовним студентским протестима у јуну 1968.

Криза реформе

Скоро двије деценије након завршетка Другог свјетског рата ентузијазам с којим се кренуло у обнову земље почео је да јењава. Пароле попут оне „Лошије данас за боље сутра“ изгубиле су снагу када су само у 1965. трошкови живота скочили за чак 35 одсто. А криза се осјећала и прије тога, па упркос томе што је СФРЈ формално била земља којом су управљали радници, број радничких штрајкова није био занемарљив. Према неким подацима, само од 1958. до 1969. било је око две хиљаде регистрованих штрајкова. Што је и био један од разлога покретања велике привредно-друштвене реформе 1965.

Незадовољство

Међутим, та реформа није добро чак ни кренула, па се већ 1966. говорило о њеној кризи. А ту кризу су највише осјетили студенти – домови су били претрпани, цијена смјештаја и мензе је скочила пет пута, а примања то нису пратила. Осим тога, незапосленост је била све већа, као и „одлив мозгова”. Иако многи често говоре да су демонстрације биле спонтане, много је тога што указује да су оне тињале мјесецима прије кулминације, а да су их млади академци спремали истовремено са испитима.

Студентски протести избили су 2. јуна 1968. године, али нису одмах привукли велику медијску пажњу. Примјера ради, Борба је дан касније на насловној имала вијест о протестима студената, али у Француској, док је о оним у СФРЈ извештај био много краћи и имао је наслов „Инцидент у Новом Београду”.

Извјештај ЦИА

Студентски протести нису изненадили само јавност у Југославији већ и многе широм свијета. Тако им је посебну пажњу посветила и америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), што се види у извјештају из јуна 1968. у документу „Југословенски немири постају антирежимски”, декласификованом 2006. године.

– Студентски немири, који су почели 2. јуна, обухватили су цијели Београдски универзитет и добили су антирежимске тонове. Протестни састанци након сукоба студената и полиције у Београду прошле недјеље углавном се баве полицијском бруталношћу, али критицизам режима постаје јасан. Један знак, на примјер, гласи: „Доле црвена буржоазија”. Додатно, настале су ад хок

студентске организације и једна од њих – Акциони комитет демонстраната – шест сати је преговарала са Извршним вијећем Србије како би изнијели листу захтева.

Комитет је наводно инсистирао да режим: а) ријеши проблем социјалне неједнакости у Југославији и укине све привилегије, б) обезбиједи више послова за дипломце, ц) демократизују све социјално-политичке организације и д) поправе материјалне и политичке услове за студенте – наводи се у извјештају.

Титов говор

Студентске демонстрације у једном тренутку дјеловале су незаустављиво. Подржали су их писци, сликари, глумци, редитељи… Чинило се да је идеја омладине, која је захтјевала више социјализма у социјалистичкој земљи и једнакост у држави која наводно није имала класе, хвата прави залет и да би могла да промијени друштво набоље. Ипак, онда се десило нешто што скоро нико није очекивао – Тито је рекао да су студенти у праву. И то је изазвало право усхићење, па су се даљи протести сматрали неважним.

– С обзиром на ово што се догодило у посљедње вријеме – демонстрације студената – желим да кажем своје мишљење. Ја сам о тим демонстрацијама, размишљајући у току демонстрација о свему што је томе претходио, дошао до увјерења да је револт који је постојао код младих људи, код студената, дошао спонтано, али да је постепено, како су се те демонстрације развијале и послије пренијеле са улице на ауле и сале универзитета, дошло до извесног филтрирања разних нама туђих елемената који не стоје на социјалистичким позицијама.

Међутим, дошао сам до увјерења да је огроман дио, могу да кажем 90 одсто студената, поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна, у којој смо видјели само ученике, само ђаке у школама, а за које још није вријеме да се укључују у друштвени живот наше социјалистичке заједнице. То је било погрешно. Ми смо њих оставили саме. Ту своју грешку ми сагледавамо – поручио је Тито у говору 9. јуна, који је пренијела и тадашња Борба.

Након тог обраћања јавности доживотног предсједника СФРЈ, демонстрације су престале, а студенти су славили уз козарачко коло. Шеф београдске полиције није смијењен, а многи од вођа демонстрација, попут Владимира Мијановића или Владе Револуције, избачени су с факултета и ухапшени.

Протести широм свијета

Демонстрације студената 1968. године нису биле главна тема само у Југославији. Веома слични омладински покрети погодили су цијели свијет – у Америци су студенти и млади демонстрирали против рата у Вијетнаму, у Чехословачкој се догодило Прашко прољеће, академци су блокирали Француску, Белгију, Немачку, Бразил…

Шездесет осма је прерасла у политички мит који никако да нестане. Она означава историјску прекретницу која може да се упореди с почетком Хладног рата или падом Берлинског зида. Културна и политичка превирања потекла од догађаја из 1968. свакако су била револуционарна – навео је у есеју Ралф Фикс, њемачки политичар.