Петар и Павле Голубовић имали су само седам и пет година, када су заједно са својим родитељима, стријељани у Коњицу у јулу 1992.

Њихови родитељи Ђуро и Власта били су професори у коњичкој гимназији и остали су у том граду, иако је већина Срба напустила Коњиц. Вјеровали су да су безбиједни и да немају разлога за бригу и страх, јер никоме нису учинили никакво зло.

Припадници специјалне полиције су у ноћи 1. јула 1992. упали у њихов стан и одвели оца Ђуру, мајку Власту и њихове синове узводно уз Неретву и на пет километара од Коњица их стријељали.

Игром случаја седмогодишњи Петар је преживио стријељање и када су злочинци отишли извукао се испод тијела убијених родитеља и у пола ноћи пошао да тражи помоћ. Дошао је до полицијског пункта у селу Бијела и испричао полицајцима шта се догодило.

Ти полицајци су га изручили истим људима који су убили његовог брата и родитеље, тако да је мали Петар од седам година по други пут стријељан!

О том злочину дуго се послије рата ћутало у Коњицу. Тај мук први је прекинуо муслиман Анис Косовац!

Анис је на улазу у православно гробље у Коњицу подигао спомен плочу својим комшијама, друге вјере, дјечацима Петру и Павлу, која данас подсјећа и опомиње на нешто што никада не смијемо заборавити, а што неки већ годинама покушавају да забораве.

У мјесту Борци обновљена је црква Светих апостола, Петра и Павла и посвећена убијеним дјечацима. Такође, ови дјечаци добили су и своју икону.