Љубомир Стојановић (1860-1930), српски филолог, редован члан Српске краљевске академије, политичар и оснивач Републиканске странке, преминуо је 16. јуна 1930. године.

Филолог и историчар по образовању, Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду /Санкт Петербург/ и Лајпцигу.

Стојановић је прво био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду, подсјећа Срна.

У политику је ушао 1897. године као члан Народне радикалне странке.

Као оснивач и предсједник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, био је више пута министар просвјете и црквених дјела.

Стојановић је у два наврата био и предсједник владе.

Избори које је спровела такозвана влада самосталних радикала Љубомира Стојановића 1905. године остали су запамћени као најслободнији у низу парламентарних избора спроведених по уставу из 1903. године.

Љубомир Стојановић био је и знаменити српски филолог и остао је изузетно значајан његов допринос проучавању српског језика и културе.

Написао је велики број научних радова и уџбеника из граматике и историјског развоја језика. Бавио се и изучавањем српске културне баштине, објавивши велики број средњовековних споменика.

Посебно поље интересовања Љубомира Стојановића било је стваралаштво Вука Стефановића Караџића, подсјећа Порталибрис. Дугогодишње проучавање заоставштине најзначајније личности српске културе деветнаестог вијека крунисано је капиталним дјелом Живот и рад Вука Стефановића Караџића.

Ова књига мотивисана је жељом да се подробно проучи и опише његов значај за развој српског језика, етнографије и историје, те афирмацију наше културе на ширем европском плану.