Перо Новаковић, који је преживио тортуру у логорима на подручју Дервенте, каже да логораши већ 31 годину чекају на правду и да буду позвани у судове како би дали изјаве о томе шта су све преживјели у логорима на подручју Дервенте и Брода.

Поводом 31 године од убиства осморице логораша на Томасовом брду код Дервенте, Новаковић каже да су сјећања и емоције болне.

Он се присјећа да је 19. јуна 1992. године 15 логораша одведено на Томасово брдо да копају ровове за потребе Хрватске војске, од којих је осам убијено.

„За нас који смо остали у логору у Дервенти било је страшно чути да се они нису вратили са Томасовог брда, а одведени су. Мислили смо да ће доћи ред и на нас. Неке логораше су водили да чупају оструге голим рукама, а када су се враћали руке су им биле крваве, страшно за погледати. Злочинци су се за то вријеме смијали“, прича Новаковић, јавила је Срна, пренио Глас Српске.

Он каже да је број осуђених злочинаца мали у односу на број оних који је преживјели тортуру у логорима. „Нико не одговара за злочине почињене у логорима – ни они који су наредили формирање логора, ни они који су тукли“, рекао је Новаковић. Наводи да су логораши радосно примили вијест да је потврђена оптужница против Жељка Пудића бившех команданта војне полиције, против кога је спреман да свједочи.

„Пудић је имао своју групу и под његовим налогом су привођени људи у сабирни логор у тадашњи Дом војске који су преименовали у Дом полиције. Након батинања и пребијања на разне начине, логораши су одвођени у логоре Рабић, Пољаре, Поље“, прича Новаковић. Истиче да је у школи у Пољу био и женски логор, који је мало познат у јавности.

„Многе жене су доживјеле тортуру, биле силоване, малтретиране, пребијане све под обећањем да ће њихови мужеви бити пуштени из логора, иако су неки од њих већ били и убијени“, наводи Новаковић. Он је изразио жаљење што нико није одговарао за убиства професора Мирка Пајића и доктора Душка Марчета, који су из логора на подручја Дервенте одведени у Брод, гђе су убијени.

„Дамир Липовац је добио седам година за два убиства, а нанио је много повреда логорашима од којих су им остале трајне посљедице и од којих су касније умирали“, рекао је Новаковић.

Новаковић је у логорима на подручју Дервенте био заточен 70 дана, преживио је разне тортуре и мучења, а посљедице тога су изражене и након 31 године.

„Након заробљавања доведен сам у Дом војске гдје сам био неколико дана. Ту ме дочекала једна група којом је руководио Жељко Пудић. Чекам да будем позван да свједочим против њега, јер имам шта да му кажем у лице“, рекао је Новаковић. Он каже а је Пудић имао своју групу која је извршавала његове наредбе и нико није могао ништа да уради без његовог одобрења.

„Пудић им је давао знак да нас муче“, присјећа се Новаковић. Прича да је након Дома војске одведен у логор Пољаре гдје су наставили да га муче и пребијају, а ледао је и какве тортуре пролазе и други логораши. Након Пољара, каже, завршио је у логору Поље одакле је размијењен. „Била ми је жеља само да пређем на нашу слободну територију, а шта ће бити даље нисам размишљао. Они који нису били моје среће, задржани су кратко у Пољу и преко Жеравца одведени у Брод, гдје су преживјели свашта“, наводи Новаковић.

Након размјене Новаковић је био физички и психички сломљен, а вријеме након 31 године није пуно помогло да трагови мучења нестану. „Код сваке промјене времена осјећам болове, а све то посебно утиче на моје психичко стање“, рекао је Новаковић. Он истиче да живи да дочека да пред лице правде буду изведени сви они који су починили злочине над недужним цивилним становништвом