Не постоје јасне границе Шумадије. Ако би морале да се повуку, могли бисмо да кажемо да су на сјеверу њене међе Сава и Дунав, на истоку кривудава Велика Морава, на југу Западна Морава, на западу Колубара и рјечица Љиг.

Шумадија није земља државотворних Шумадинаца који у срцу носе шајкачу и опанке. Није ни звук Дугићеве фруле ни Крњевчеве хармонике, нити ријеч која буди пркос и понос. Није пјесма Добрице Ерића ни баштиник обичаја. Ни кућа која мами гостопримством, осваја хумором и зрачи славном прошлошћу. Ни снага звона са Опленца, ни непокорена колијевка бунџија и државника, ни област шљиве и препеченице. Ни земља слободара и стољетних букви.

Шумадија је збир свега тога; она је и насљеђе и путоказ, подсјећа портал Лепоте Србије.

Не постоје јасне границе Шумадије. Ако би морале да се повуку, могли бисмо да кажемо да су на сјеверу њене међе Сава и Дунав, на истоку кривудава Велика Морава, на југу Западна Морава, на западу Колубара и речица Љиг.

Од запада према истоку наслањају се једна на другу историјске области, данас мање или више заборављене и запуштене: Качер – брдовити предио око Љига, Белановице и Рудника, Јасеница – од изворишта на Руднику до ушћа у Велику Мораву. Донекле је засебан некадашњи Орашачки срез (Аранђеловац) који са Опленачким (Топола) гради језгро државотворне Шумадије. На сјеверу, у дијелу тока Дунава лежи Подунавље са градом Смедеревом – некад а и данас познат воћарско-виноградарско-повртарски крај. Космај обухвата широку територију око ове планине, до близу Београда.

Јасеница се наслања на Лепеницу која у свом току обухвата и Крагујевац. Левач са средиштем у градићу Рековцу је област чија су прва села по легенди опустјела послије Косовског боја, а данас је најнеразвијенији дио Шумадије, озбиљно захваћен бијелом кугом и таласима исељавања младих. Многим пјесмама опјевана област Гружа, издужена, пружа се до надомак Чачка и Краљева. На истоку се, дуж најдуже српске реке, простире плодно Поморавље. Сваки од ових области и варошица, сваки крајолик и виногорје, свака планина и ријека, имају свој особен дух и историју.

Премда и значајан дио Београда потпада под њене границе, за средиште Шумадије сматра се стара пријестоница – Крагујевац. По административној подјели Крагујевац је уједно и центар истоименог Шумадијског округа који обухвата општине у језгру ове области. Шумадинцима се, међутим, осјећају и многи изван тих граница, и у Србији и у бијелом свијету. Регион из ког су започињале српске буне и револуције XИX и XX вијека име је понио по густим шумама које су прекривале његов највећи дио. Требало је времена да се искрче, па да ово постане земља свињара, а још толико да прерасте у земљу шљива и шљивара.

Прва и најбројнија досељеничка струја била је из динарских предјела, али је Шумадија током XИX вијека постала привлачна за насељенике из свих крајева који су овде без сејмена и кабадахија могли колико-толико да планирају

мирнији живот. Временом су се саживјели са својим стаништем. Постајали су поносити Шумадинци, чији су „гуњац и опанак“ како је говорио Никола Пашић, створили модерну српску државу. Ту је, како закључује Јован Цвијић, „државна и шира народна мисао као кристал јасна“ па није ни чудо што је ова област била колијевка буна и устанака против сваког завојевача. Националну мисију Србије они су пожртвовано носили и у оба свјетска рата.

Средњовјековна српска држава проширила се према овом подручју на крају XИИ вијека. Једна од престоница државе краља Драгутина био је и Београд, а послије пораза на Косову и повлачења на сјевер, пријестоница деспотовине Бранковића било је Смедерево. Са падом Смедерева 1459. и цијела средњовековна Србија коначно је пала под Турке. Често су се у пограничним дијеловима водиле крваве битке и смењивали господари. Од 1718. до 1739. Шумадија је, у оквиру провинције под именом Краљевина Србија, била под аустријском влашћу. Затим је поново пала под Османлије, организована као Београдски пашалук, тј. Смедеревски санџак, подсјећа портал Лепоте Србије.

Дуга, дубоко укоријењена и несавладива слободарска свијест овдашњег становништва учинила је да баш Шумадија буде центар ослободилачке борбе против Турака и буђења државотворне свести, а доцније и Пијемонт српског уједињења. Крајем XВИИИ вијека (1788-1791) ови предели улазили су у састав тз. Кочине крајине, побуњене територије којом су поново добрим дијелом загосподарили Аустријанци. Поновно успостављање контроле над Шумадијом од стране Турака протекло је уз ужасне мјере одмазди, прогона, расељавања. Карађорђе је на Сретење 1804. повео масовни устанак против Турака у Орашцу.

Његов кум Милош Обреновић подигао је други устанак у Такову, на Цвети 1815. Није реализована идеја да се тачно на пола пута између ова два мјеста, на Руднику, подигне заједнички споменик за два вожда, у знак династичког помирења. За сада, можда као најупечатљивији симбол Шумадије, уздиже се црква Светог Ђорђа на Опленцу. Она је остала, видљива цијелој околини, да свједочи о времену краљева из народне династије које су сељаци слиједили у биткама, а у миру против њих добијали парнице када би им ти исти краљеви нехотице начинили какву штету у виноградима.

Мноштво је Шумадинаца предводило Србију у рату и миру, бринуло о земљи, ковало државотворне планове – од Црног Ђорђа и Гарашанина до Љубе Давидовића и Милорада Драшковића. Значај Шумадије у историјској и националној свијести српског народа остао је непроучен.