Јелена Петровић Његош рођена је на Цетињу 28. децембра 1872. године као шесто дијете, а пета кћер књаза Николе и књегиње Милене. Легенда о њој створена је за вријеме њеног живота и још траје, а прича о животу, по многима најљепше европске краљице, инспирише на несебична и племенита дјела, пожртвовање и хуманост.

Принцеза Јелена била је од све женске дјеце најпожељнија, јер се већ био родио син, престолонасљедник Данило. Књаз је убрзо послије њеног рођења ушао у собу вољене кнегиње Милене и нежно јој честитао рођење здравог дјетета.

Кнегиња је била дирнута пажњом срећног оца па је са осмјехом прокоментарисала да им је то најљепша кћер, и као да је предосјећала да ће им она донијети радост и срећу, преноси православље.ме.

Књаз је одлучио да је крсти руски цар Александар II Романов. Цар је прихватио кумство и повластио руског конзула из Дубровника Александра Јорина да дође на Цетиње и у његово име обави крштење и да јој да прекрасно име Јелена.

Обред крштења обављен је у Влашкој цркви за коју предање каже да је најстарија зграда на Цетињу. Претпоставља се да су је 1450. г. подигли Власи, сточари који су чували стоку зетске властеле. По њима је црква добила име. Она привлачи пажњу не само старином и архитектуром већ и јединственом оградом. Ограда је направљена 1897. г. а састоји се од 1550 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у бојевима током 19. вијека.

Принцеза Јелена била је умиљато и добродушно дијете, окружено пажњом и љубављу свих на двору. Највише је вољела сестру Зорку, која је од ње била старија осам година.

Када се у Црној Гори разбуктао рат с Турцима 1876. г. књаз Никола се раме уз раме са Црногорцима борио против турске војске. Било је много погинулих и рањених.

Принцеза Јелена, као четворогодишња девојчица, била је свједок трагедије која је тада задесила њен народ. Исте године кнегиња Милена родила је дјевојчицу Софију, која је живјела кратко, управо док су је крстили. Тако је Јелена у раном дјетињству спознала бол који је задесио њену породицу..

Са цетињског двора у десетој години отишла је на школовање у Петроград. Школовала се на институту Смољни, који је био организован за принцезе и дјевојке из угледних европских породица, а налазио се под царичиним патронатом. Имала је склоност ка сликарству, писању, архитектури, а њен нацрт маузолеја на Орловом кршу користили су пројектанти приликом израде маузолеја.

Јеленина школска другарица Елза Болдеров овако је описала појављивање нове штићенице:

„Једног јесењег јутра 1882. у наш разред су довеле новопристиглу. „То мора да је принцеза од Црне Горе“, каже ми другарица. Веома висока, складна, има бујну косу тамнију од ноћи и веома лијепе очи – очи рањене срне.“

Босиљка Челебић-Митровић у “Доборочинствима краљице Јелене Савојске” записала је између осталог да је Јелена вољела да путују и да је свог мужа Виктора Емануела ИИИ упознала на отварању Светске изложбе савременог сликарства у Венецији, у фебруару 1895.

Са њим се, записла је Челебић-Митровић, зближила на балу у Русији 26. маја 1896. године, уприличеном поводом крунисања Николаја ИИ за цара Русије и да му је баш ту, на двору, за вријеме свечаности, рекла судбоносно “да” и тако одредила свој даљи животни пут.

У августу исте године, Виктор Емануел стигао је у краљевски двор на Цетињу, гдје је обављена вјеридба, уз све обичаје и церемоније. Свадба је била у октобру. Након весеља пред Биљардом, краљевска јахта “Савоја” 19. октобра 1896. кренула је из барске луке према Италији и упловила у луку Бари са славним младенцима.

Вјенчање је обављено у Риму, у цркви Санта Мариа дегли Ангели и у палати Диоклецијана, а Јелена је претходно примила католичку вјеру.

Записано је да је своју владавину сматрала као погодну прилику за чињење доброчинстава према свима онима којима је то било неопходно. Главно јој је било – служити народу. Због своје несебичне пожртвованости, краљица је уживала широку популарност, о чему је писала бројна италијанска и инострана штампа.

Тако је стекла међународну славу и све велике европске нације су јој додјелиле ордење и одале признање.

Од своје Црне Горе добила је само “изразе дивљења”, који су једногласно изгласани 3. јануара 1909. у Народној скупштини – “због херојских

великодушних дјела које је учињела на мјестима катастрофе”. А 1937. године од папе Пиа XИ добила је златну ружу за свој хуманитарни рад.

Гусларска верзија Јеленине удаје не помиње ове чињенице, у тој пјесми, она је невољно дата Виктору од Савоје.