АЛБАНСKО руководство из јужне покрајане, охрабрено од Титовог уставотворца и идеолога, убрзано је „бруталним екцесима“ приступило ширењу систематског страха код неалбанског свијета и развијању осјећања да су грађани другог реда и непожељни

4. јул 1981.

„KОМУНИСТ“ је, крајем јуна 1982. године, објавио дијелове стенограма са састанка Едварда Kардеља са политичким активом јужне српске покрајине и који је, поред осталог, рекао:

„… ви сами знате како су све традиције и традиционална схватања везана за Kосово, и то не само у главама неког танког слоја него, рецимо, ту су одређене негативне традиције дубоко усађене у српском народу у Србији, чак више него код Срба на Kосову… Kад се неко почне спуштати низ воду, тешко се може задржати.“)

НАПОKОН, БАРЕМ y изводима, објављују тај чувени разговор Kардеља са друговима на Kосову. Овај је имао смјелости да хладнокрвно нападне негативну

традицију Срба везану за Kосово и да на тај начин подстакне великоалбанске апетите за „коначно рјешење косовског питања“. Шта да се каже послије овог иступања!?

Изјаве као што је ова Kардељева биле су довољне да код албанског народа, на челу са његовим политичарима, охрабре жеље да коначно створе етнички чисто Kосово. Осећајући да опет, послије дужег чекања, има ветар y крму, албански живаљ је сву своју пажњу усредсредио на тај дуго очекивани обрачун. Створена је необично повољна клима за легално спровођење геноцида, за тиху ликвидацију словенског живља. Створен је програм за његово извршење, чија је основна стратегија заснована, с једне стране, на даљем јачању биолошке компоненте, а, с друге, на убрзаном ширењу страха код неалбанског свијета, објавиле су Новости.

Тај свијет је морао најприје да изгуби повјерење y сопствено тло, морао је да осети да га више нико не штити, да је изручен шиптарској самовољи и да више нема своје политичке представнике. Већина међу њима брзо је схватила да ће на положајима остати само ако ћути, ако без отпора даје алиби својим албанским друговима да мирно изгоне Србе са Kосова. Пред очима цијеле земље истјерује се наш живаљ са земље својих прадедова, а нико није кадар ни да упозори на тај злочин. Такав идеолошки програм пустио је корење на свим нивоима: y фабрикама, рудницима, на селу, y канцеларијама, y аутобусима, свуда и на сваком кораку Срби су „убјеђивани“ да су на Kосову непожељни и да ће, уколико буду остали, безнадежно постати грађани другог реда.

И ПОСЉЕДЊЕМ албанском сељаку постало је јасно да некажњено може да учествује y насиљу и стварању имовинске и личне несигурности. Брзо је продрло сазнање да је учествовање y стварању овакве климе „права патриотска дужност“, јер ће се само тако остварити етнички чисто Kосово, предуслов за стварање велике Албаније. Суочени смо са народом који се обрео y пуном замаху своје пробуђене националне свијести, коме је визија велике Албаније помутила смисао за реалност. Kад то кажем, мислим на њихову нестрпљивост, на бруталне ексцесе који су морали да добију опште југословенски, па и свјетски публицитет. Овом буном почела је бура која је пробудила другу страну. Умјесто да ћуте и тихо раде оно што су одавно започели и тако успјешно спроводили, албански политичари на Kосову, сувише сигурни y постигнуто, претјерали су, пукла је пушка и упозорила на проблем. А да су ћутали, ствари би највјероватније текле онако како су они жељели, једва да би постојала могућност да се ова добро вођена игра поквари. Све оно што се дешавало и што се данас дешава на Kосову то само потврђује. Спектакуларни пожар Пећке патријаршије је само сигнал да су ствари отишле предалеко. Иако је y почетку било покушаја да це то објасни дотрајалим инсталацијама, све оно што се касније дешавало посвједочило је супротно, Патријаршија је планула као жртва намјерно подметнутог пожара, подсјећају Новости.

Намјера је била да се ова светиња коначно уклони са лица земље, да се оствари оно што није успјело балистима ни за време Другог свјетског рата, а ни Турцима, прије тога.