У ТРЕНУТKУ избијања рата Драгољуб Михаиловић је био начелник оперативног одјељења Друге армије, стациониране у Славонији, на потезу Осијек-Славонски Брод, добивши специјални задатак да формира тзв. брзе одреде да спријече ширење масовног дезертерства и побуна унутар јединица Друге армије.

Kада је 20. априла сазнао да је потписана капитулација, прокоментарисао је ријечима: „Наша влада је срамно потписала акт о безусловној капитулацији. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Нијемцима нећу предати. Њемачка мора да изгуби овај рат. Енглези су наши савезници. Ово и није био рат, ово је била грешка. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора“, подсјећају Новости.

Пет година касније, 10. јула 1946. године, десетак минута прије поноћи Михаиловић је изговарао посљедње ријечи своје одбране у судском процесу против њега: „Нашао сам се у вртлогу догађаја и смутњи. Нашао сам се у вртлогу догађаја и смјерница. Новог свесловенског свијета који се стварао, за коју сам заједницу одавно и ја био. Нашао сам се у вртлогу смјерница западних демократија увјерен да ће тековине руске револуције бити примљене у цијелом свијету. Нашао сам се пред конкурентском организацијом коју спроводи Kомунистичка партија која директно тежи своме циљу. Нашао сам се пред смјерницама и тежњама своје сопствене владе. Био сам окружен свим могућим обавјештајним службама:

Интелиџенс сервисом, Гестапом и свим обавјештајним службама свијета. Остао сам војник убјеђен да народ треба да да ријеч на крају. Убјеђен сам да сам био на правом путу. Позивао сам новинаре цијелог свијета и тражио мисију Црвене армије. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтио, много започео, али вихор, свјетски вихор, однио је мене и мој рад.“

Пробијајући се кроз Босну, посљедњих априлских дана 1941, пуковник Михаиловић је у околини Хан Пијеска срео мајора Миодрага Палошевића, који му се са неколицином подофицира и војника ставља под команду, тако да је његова група с којом је прешао Дрину бројала укупно 26 људи под оружјем. Михаиловићу је изнад свега било важно да се докопа Србије, и то прије свега западне и масива Рудника и Сувобора, и то из више разлога.

Та војна формација, која је бројчано одговарала једном пешадијском воду, стигла је на плато Равне горе 11. маја у раним јутарњим сатима.

И ТУ ПОЧИЊЕ ратна одисеја „горског пуковника“ а завршиће се средином јула 1946. на судском процесу који је званично назван „Суђење Драгољубу Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за вријеме рата (1941-1945)“, на коме је осуђен на смрт. По доласку на Равну гору окупља угледне официре који нису допали у њемачко заробљеништво и истакнуте националне раднике као што су били Драгиша Васић и Лазар Тркља. То му није било тешко, јер пуковник Михаиловић није био анонимно војно лице. Уживао је велики углед у широком кругу официра Kраљевине Југославије.

Већ 13. маја формира штаб под именом Kоманда четничких одреда, док је сама организација добила назив Војно-четнички одреди. Овим чином отпочео је герилски рат и покренути су крупни догађаји у Србији и Југославији. Из мноштва историјске грађе, докумената, теза, хипотеза, да се наслутити да одлука пуковника Михаиловића да се нађе на Равној гори и приступи организацији герлиског покрета није била случајна, или пак само револт на срамну капитулацију краљевске војске. Не смије се ниједног тренутка изгубити из вида обавјештајни рад пуковника Драже, поготово док је био војни аташе у Софији и Прагу и његови блиски контакти са британском и совјетском службом.

Џулијан Емери и Александар Глен, британски обавјештајци, који су се до напада Њемачке на Југославију, у априлу 1941. врзмали по Београду, у својим сјећањима на те дане су писали о Михаиловићу као о експерту за герилско ратовање. Александар Глен, на основу обавјештајних података до којих је долазио, тврди да је пуковник Михаиловић имао задатак од генералштаба југословенске војске, да разради начине отпора у случају окупације…

Због тога је, највјероватније, у Априлском рату добио специјални задатак да на потезу Осијек-Славонски Брод, да формира тзв. брзе одреде. Ови британски агенти, такође тврде, да је један високи функционер британске обавјештајне службе у највећој тајности водио разговор с Михаиловићем у јесен 1940. о могућностима организовања отпора послије евентуалне окупације Југославије.

СТАЦИОНИРАЊЕ штаба „Војно-четничких одреда“ на Равној гори имало је и своје прагматичне разлоге. У непосредној близини, у селу Струганику, налазила се родна кућа легендарног војводе Живојина Мишића у којој се налазио његов син мајор Александар Мишић, иначе пријатељ и ратни друг Драже Михаиловића из Великог рата. Сама чињеница уколико би се дизање устанка договорило у тој кући, која је уживала велики углед, ослободилачка акција наишла би на велики пријем у народу, а масовност би јој била загарантована.

Воља за отпором је дакле постојала али не и оно што иде уз тај отпор – средства и пропаганда. То је значило успоставити везу са краљем и избегличком владом у Лондону, а прије свега са Енглезима „нашим савезницима“, како је то рекао пуковник Михаиловић, на крају дванаестодневног Априлског рата, подсјећају Новости.