Доктор Арчибалд Рајс данас важи за најпознатијег „странца који је волио Србе“. Ипак, и прије њега постојао је један човјек који је због наше земље ставио на коцку све, чак и сопствени живот. Звао се Аријус ван Тинховен, а његово име је нажалост углавном заборављено.

Kрајем љета 1914. године из Србије је највећи број људи бјежао. Захваћена ратним вихором, земља се спремала за неминовни сукоб са којим већина странаца није жељела ништа да има.

Ипак, у земљу из које су сви бјежали, један човјек је покушавао да уђе. Аријус ван Тинховен, холандски љекар 29. јула 1914. године, само дан послије Аустроугарске објаве рата Србији, возом је путовао за Београд.

Доктор који је инспирисао друге

Аријус ван Тинховен завршио је медицину у Амстердаму. Зашто је, од свих земаља у које је могао да оде, ријешио да 1912. године дође баш у Србију и ту ступи у службу Црвеног крста, није познато. Тек, када се нашао у жаришту сукоба, Аријус је увидио да постојеће медицинско особље којим је Србија располагала једноставно неће бити довољно да збрине све повређене током Првог Балканског рата.

Пошто холандски Црвени крст није планирао да за Србију обезбеди амбулантну службу, Ван Тинховен је покренуо своје пријатеље, угледне и богате Холанђане, како би му помогли да скупе новац за амбуланту. У овоме су и успјели.

О трошку српске владе овој амбуланти су се прикључили још једна медицинска сестра и један медицински радник, а ван Тинховенова посвјећеност довела је до тога да још Холанђана дође у Србију како би помогло.

Ван Тинховен је отворио у Београду привремену болницу у којој је сам направио и салу за операције у којој се највећи број захвата састојао од вађења метака из рањеника. У болници је лежало најмање двије стотине људи.

У ван Тинховеновој пратњи стално је био и један старији Србин који је радио као тумач, али је доктору убрзо стигла и помоћ у виду колега и медицинских сестара са свих страна свијета које је његов потез инспирисао да и сами дођу и помогну Србији. Међу њима била је и Јакоба Марта де Хроте, медицинска сестра која ће постати његова нераздвојна пратиља и љубав његовог живота. Почасни грађанин Ваљева Kрајем маја 1913. године први Балкански рат је био завршен и Аријус ван Тинховен се вратио у Холандију. При одласку из Београда за исказану храброст и посвећеност, од краља Петра добио је два ордена.

Ипак, Аријус није много времена провео у домовини. Само мјесец дана касније почео је други Балкански рат и Ван Тинховен се на молбу српске владе почетком јула вратио у Србију и поново отворио своју болницу. У наредних 36 сати непрекидно је оперисао.

Сукоб је брзо завршен и било је вријеме да је Ван Тинховен поново врати у Холандију. У домовини су му приређене велике почасти. Kолеге су истицале да је Ван Тинховен у Србији “прославио холандско име”, а доктор је постао и почасни грађанин Ваљева.

Скроман какав је био, Ван Тинховен је тврдио да је учинио што и свако други и да је његова главна девиза била да ко се нађе у таквим околностима први, мора да помогне двоструко.

И у кратком периоду мира на Балкану, Аријус ван Тинховен је пронашао начин да помогне Србији. Држао је предавања у Берлину о својим искуствима у Србији и покушавао да смири политичке тензије које су крајем јула 1914. године све више ескалирале.

Шеф хирургије у “граду мртвих” Kада је увидио да је рат ипак неизбјежан, Ван Тинховен је знао гдје му је мјесто. Није се ни враћао у Холандију. Телеграмом је позвао медицинску сестру Де Хроте, купио је потребне инструменте и послао писмо кући тражећи новац.

Ван Тинховен је поново вршио операције у Србији иако овога пута није била формирана ниједна холандска амбуланта – сви укључени у збрињавање рањених су дјеловали на сопствену иницијативу.

Постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву, граду који је ускоро, услед епидемије пегавог тифуса, постао прави пакао на земљи. Хигијенско стање у

већини логора и болница било је ужасно – рањеници су умирали на све стране, а мртве није имао ко да сахрани.

Медицинско особље радило је даноноћно, а многи лекари и сестре су ускоро и сами обољели. Међу њима је био и Ван Тинховен који је средином фебруара добио пегави тифус, усљед чега је половином марта 1915. године са својим одјељењем морао да се врати у Холандију. Kажу да је дванаест дана лежао без свијести под високом температуром. Ипак, успио је да преживи и потпуно се опорави.

Половином 1915. године Ван Тихховен је био поново на ногама. Овога пута прикључио се Црвеном крсту Француске и постао шеф хирургије. У првим мјесецима 1916. године Ван Тинховен је одређено вријеме провео у Албанији још једном се сусревши са својим српским пријатељима. Холандске новине тих дана су пренијеле његове ријечи да се стање у коме се налази српска војска и страхоте које пролази народ “не могу описати”.

Масакр за који свијет није знао Ван Тинховен је на позив српских власти учествовао у истрази ратних злочина Аустроугара у Србији. Kао и нешто касније Арчибалд Рајс, и екипа Ван Тинховена је констатовала масакр који су над цивилним становништвом починиле аусторугарске трупе.

Ван Тинховен је водио ратне дневнике и чувао фотографије које је направио током свог боравка у Србији. Захваљујући овим документима Холандија је била једна од првих европских земаља које су сазнале за страхоте које су се током првих година Првог светског рата дешавале у Србији, а нарочито о употреби експлозивних и тзв. “дум-дум” метака који су према међународним конвенцијама још у оно време били забрањени, наводи Курир/стил.

Човјек кога је Србија заборавила О томе шта је Аријус ван Тинховен радио након Првог свјетског рата мало се зна. Оженио се Јакобом Мартом де Хроте, медицинском сестром и његовом нераздвојном пратиљом током ратних година.

Радио је као хирург и објавио своја сјећања на дане проведене у Србији у књизи “Страхоте рата у Србији”. Преминуо је 1965. и са супругом почива на јавном гробљу у Нардену, граду у Холандији гдје је пар живио посљедњих година живота.

У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја које је добио име АРИУС у знак захвалности и сјећања на овог човјека.