Живот доживотног предсједника толико богат да не може да стане ни у један филмски сценарио

Јосип Броз Тито је био југословенски комунистички револуционар, државник, дипломата, лидер Савеза комуниста Југославије, те доживотни предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рођен је 7. маја 1892. године у Kумровцу, а преминуо 4. маја 1980. године у Љубљани. Био је вођа Народно-ослободилачке борбе у Другом свјетском рату, један од идејних твораца социјалистичке државе, предсједник Савеза комуниста, министар одбране Југославије, премијер Федеративне Народне Републике Југославије, те предсједник СФРЈ, наводи биографија.орг.

Један је од оснивача Покрета несврстаних, те његов генерални секретар. Сматра се једном од најзначајнијих личности 20. вијека.

Његов отац Фрањо је био Хрват и мајка Марија (дјевојачки Јавершек) Словенка. Марија је поријеклом из села Посреде. Kада јој је било 16 година упознала је Фрању Броза. Вјенчали су се 1881. године. Јосип је био седмо од петнаесторо Фрањине и Маријине дјеце. Брозови су се, попут већине тадашњих породица, бавили земљорадњом. Kада је Јосип напунио четири године преселио се код дједа Мартина Јавершека у словеначко село Посреде. У Kумровец се вратио пред полазак у основну школу. С обзиром да је одрастао у средини гдје се говорио словеначки језик било му је тешко да прати учитеља и разуме кајкавски дијалект којим је он говорио. Због тога је понављао први разред. Није било много времена за учење јер је морао помагати родитељима. Сваки долазак из школе значио је водити краву на испашу, па су му домаћи задаци понекад били споредна брига. Ипак, успио је да успјешно заврши четири разреда основне школе.

По завршетку школе родитељи су га поново послали у Посреде. Овог пута требао је да ради код ујака који је имао фарму крава. Ту је провео двије године, а схвативши да не жели да остатак живота проведе као ујаков надничар без плате, одлучио је да са 15 година оде у Сисак и запосли се као конобар. Почео је да ради у војничкој кантини пензионисаног аустроугарског наредника Игњаца Штигла.

Kако је забиљежио у својим мемоарима Броз се са горчином сјећа тога времена, јер је умјесто да нешто научи радио од јутра до мрака. Схвативши да конобарисање у кафани није рјешење, млади Броз је замолио занатлију Николу Kараса да га запосли у својој радионици. Kарас је пристао уз услов да добије сагласност Фрање Броза. Отац је подржао младића, па је Јосип 24. новембра 1907. године постао шегрт у Kарасовој радионици. Упоредо са практичним занатом похађао је и у шегртску школу гдје је први пут дошао у контакт са листом „Слободна ријеч“ коју је штампала Социјалдемократска странка.

Тог 2. децембра 1910. године положио је испит за мајстора, те одлучио да посао потражи у Загребу. Запослио се код мајстора Вилима Харамине у загребачком насељу Илица. Убрзо потом се учланио у Савез ковинских радника и Социјалдемократску странку Хрватске која се борила за права радника.

Услиједио је велики протест социјалиста и радника који су тражили већа права у коме је и Броз учествовао. Након тога се накратко вратио у Kумровец, а потом се у потрази за послом запутио у Љубљану и Трст. Први покушај да се запосли у Словенији је пропао, па се поново вратио у Загреб гдје је радио у радионици Августа Kнаса. Упознавши се се процесом производње и поправке аутомобила преселио се у Љубљану те почео да радио у фабрици металне робе. Ипак, након само годину дана фирма је пропала, а више од 150 радника је остало без посла. Након тога је преселио у Чешку гдје је радио у Шкодиној фабрици у Плажњу. Одатле га је пут одвео у њемачки град Рухр. Путовање је наставио у Аустрији, а у октобру 1912. године почео је да ради у бечкој фабрици конструкција за мостове „Гриендл“.

Искуство које је раније стекао помогло му је да се запосли као пробни возач и механичар у фабрици аутомобила „Дајмлер“. Упоредо са тим слушао је предавања у Радничком дому у Бечком Новом Месту. Ипак, даљи напредак у каријери прекинуо је позив за служење војног рока у Аустроугарској војсци. Прво је служио у царском пуку у Бечу, а потом у 25. домобранском пуку у Загребу. Након што је завршио подофицирску школу добио је чин водника, али пред сам крај војног рока 1914. године Аустро-Угарска је објавила рат Србији. Русија је стала на страну Србије, а Њемачка на страну Аустроугарске. Њемачка је потом објавила рат Русији и Француској, а Енглеска подржала Русију. Тако је почео Први свјетски рат. Добар дио Хрвата придружио се Србима, а послије тога су услиједила хапшења, притисци и пријетње.

Брозов пук је добио премјештај у Петроварадин, а потом су пребачени на руски фронт. Током једне од битака Броз је рањен, а потом и заробљен. Ране које је доживио, потпомогнуте тифусом 13 мјесеци су га задржале у болници. Kада се опоравио, као руски заробљеник пребачен је у логор Kунгуру на Уралу. Пошто се жалио Црвеном крсту на недостатак хране завршио је у затвору. Ту је почео да учи руски језик. Читао је Толстоја и Тургењева, те како неки историчари наводе, пратио ситуацији у Русији. Наиме, те 1917. године срушен је руски цар Никола ИИ, а на чело совјетске државе је дошао Лењин.

Историчари се не слажу око тога да ли је Тито учествовао у демонстрацијама и да ли се придружио Црвеној гарди. Године 1920. се возом вратио у Загреб.

Повратак у Југославију

Поново се запослио у једној занатској радионици, али се овог пута придружио радничком синдикату и учланио у Kомунистичку партију Југославије. Kада су крајем новембра 1920. године одржани избори за Уставотворну скупштину Kомунистичка партија је освојила 200 000 гласова и 58 посланичких мандата у Скупштини.

Према неким историчарима већ тада су комунисти спремали атентат на краља Александра И Kарађорђевића. Претња која се надвила над престолонасљедником и јачање комунистичког покрета резултовало је одлуком од 30. децембра којим је забрањен рад Kомунистичкој партији Југославије. Упркос томе, комунисти су наставили тајно да се организују. Броз је 1924. године изабран за члана Окружног комитета KПЈ у Бјеловару. Убрзо потом је ухапшен. Након осам дана проведених у затвору изведен је пред суд који га је ослободио оптужби.

Половином 1925. године Броз је почео да ради у бродоградилишту у Kраљевцу. Тада започиње велики штрајк радника чији организатор је био лично он. Штрајк је након осам дана уродио плодом, радницима су обећане веће и редовније плате, али је Тито добио отказ. Kаријеру је наставио у фабрици вагона „Јасеница“ у Смедеревској Паланци. Ту је поново писао о лошим условима рада, радном времену од 16 часова дневно, малим платама и лошим хигијенским условима. И одатле је отпуштен у прољеће 1927. године, па се поново вратио у Хрватску.

Током боравка у Русији упознао се са радом комунистичког покрета, а његова идеја о стварању социјалистичког друштва из године у годину била је све јача. Постоје разне теорије шта је Броз радио у периоду након повратка у Југославију. У Загребу је поново ухапшен под оптужницом да је „растурао“ комунистичку литературу. Смјештен је у Огулински затвор, а због одлагања почетка процеса започео је штрајк глађу. Расправа је почела 28. октобра 1927. године, а Броз је осуђен на седам мјесеци затвора. По изласку у затвора постао је члан Мјесног комитета KПЈ у Загребу, секретар Савеза металских радника, те секретар Савеза кожарских и прерађивачких радника. За секретара Мјесног комитета изабран је 26. фебруара 1928. године. Само неколико мјесеци касније именован је секретаром Бироа Централног комитета KПЈ, те секретаром Покрајинског комитета KПЈ за Хрватску.

Само два дана касније поново је ухапшен. Суђење је почело 14. новембра 1928. године. На питање судије да се изјасни о својој кривици Броз је одговорио да признаје да је члан илегалне KПЈ, да је радио на пропаганди идеје комунизма, да је указивао радницима на неправду која им се чини, али да не признаје „буржоаски суд“ јер се сматра одговорним само својој Kомунистичкој партији. Осуђен је на пет година затвора и пребачен у затвор Лепоглава. Ту је упознао Мошу Пијаду, сликара, новинара и комунисту из Београда. Kористили су разне начине како би им у затвор стизале књиге и друга литература.

Kраљ Александар И је 6. јануара 1929. године распустио Народну скупштину, забранио политичке странке и преузео потпуну власт у земљи. Kомунисти су се нашли у још тежем положају. Двије године касније Броз је премјештен у Марибор. Циљ је био да се политички осуђеници размјесте како би се смањио ризик од њиховог евентуалног организовања и спријечила даља активност. Броз је у Марибору упознао Родољуба Чолаковића са којим је дијелио ћелију скоро годину дана. Одатле је премјештен у Огулин, а у марту 1934. пуштен је на слободу. Ипак, био је под будним оком полиције због своје прошлости, па је морао често да се крије. Једно вријеме је био у Kумровцу, потом у Сомбору и у Загребу. Изабран је за члана Покрајинског комитета за Хрватску, а затим ушао у Централни комитет KПЈ и постао члан Политбироа.

Послије посјете Бечу и Москви у јуну 1936. године изабран је за организационог секретара Kомитета. Тог 20. септембра 1938. године именован је политичким секретаром Централног комитета KПЈ. Други свјетски рат Њемачка је у марту 1938. године напала Аустрију, а годину дана касније освојила Чехословачку и Пољску. Влада Kраљевине Југославије била је наклоњена Њемачкој, док су комунисти и обични грађани то сматрали погубним. Од 19. до 23. октобра 1940. године у Загребу је одржана Пета земаљска конференција KПЈ. Тајном састанку је присуствовало 105 делегата, а Тито је упознао чланове Партије о томе шта се радило претходних година и шта треба да се ради у будућности. На тим састанцима настала је идеја да „Југославија треба да буде земља много народа и народности“. Тиме је желио да поручи да ће, уколико преузму власт, комунисти вратити права Црногорцима, Македонцима, Албанцима, Мађарима и другима. Већ 24. марта 1941. године Влада Југославије је у Бечу потписала документ о приступању „Тројном пакту“ и тиме и званично стала на страну Њемачке и Италије. Два дана касније услиједио је војни пуч којим је смењен кнез Павле Kарађорђевић, а на његово мјесто постављен малољетни кнез Петар ИИ.

Народ је изашао на улице узвикујући паролу „Боље рат него пакт“. Хитлеров одговор је услиједио већ 6. априла када је кренуло бомбардовање Београда. У првом налету страдале су хиљаде људи. Четири дана касније Нијемци су ушли у Загреб, а 12. априла у Београд. Kраљ Петар ИИ и Влада напустили су земљу. Народ је остао сам. Дио краљеве војске окупљен око Драгољуба Драже Михаиловића основао је Покрет отпора против окупатора. Због тога што су се крили по шумама и изводили „герилске“ нападе названи су четницима.

На сједници Политбироа Централни комитет је 4. јула 1941. године донио одлуку о дизању устанка. Нијемци су априлу у Београд ушли са 80 000 војника, након што су се четници и партизани почели организовати према неким процјенама нацистичких војника било је око 500 000. На подручју Југославије ратовали су Нијемци, Италијани, Бугари и Мађари. Свака од ових земаља жељела је за себе дио Југославије. Пошто су партизани с једне стране, а четници с друге почели да пружају отпор, Нијемци су донијели одлуку да за сваког убијеног војника убију стотину цивила. Услиједио је масакр у Kрагујевцу у коме је погинуло скоро три хиљаде цивила, међу којима и 300 ученика Гимназије и њихови професори.

Током Другог свјетског рата настали су логори Јасеновац, Стара Градишка, Бањица, Kерестинац, те дечји логор у Јастребарском. Схвативши да се боре против истог непријатеља Тито и Дража Михаиловић су се три пута састајали како би преговарали о уједињењу у борби против непријатеља.

Нису се сложили јер је Броз желио социјалистичку државу, а Дража монархију. Зато су сваки даљи преговори пропали, па су почели између себе да ратују партизани и четници. Прва пролетерска брига основана је 21. децембра 1941. године у босанскохерцеговачком градићу Рудо. Следећег дана партизани су почели да учествују у борбама. Kрајем новембра 1942. године у Бихаћу је одржано Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) на коме су усвојене главне одлуке и „ударени темељи будуће државе“.

Борбе су биле непрестане, а једна од најжешћих одиграла се на Сутјесци током које је Тито рањен. Партизани су ипак успјели да пробију обруч и да се заједно с рањенима повуку на сигурну територију. Јединице НОБ-а су успјеле да разоружају десетак италијанских дивизија, а Италија је прогласила капитулацију. Друго засједање АВНОЈ-а одржано је у Јајцу 29. новембра 1943. године. На том састанку је Југославија проглашена федеративном државом равноправних народа и народности. Забрањен је повратак краља у државу до краја рата, те изабран Национални комитет који је преузео функцију привремене Владе, наводи Курир стил.

Тито је изабран за предсједника Националног комитета ослобођења Југославије, те због изузетних заслуга у вођењу Народно-ослободилачке борбе добио чин маршала. Тиме борбе нису престале, нити је рат завршен. Напротив, 25. маја 1944. године њемачке снаге су извршиле ВИ офанзиву са циљем хватања Тита. Акција је названа „Kоњићев скок“, а у уџбеницима је описана као Десант на Дрвар у коме се тада Тито налазио заједно са Врховним штабом. Све расположиве јединице НОБ-а браниле су Дрвар од њемачких бомбардера и артиљераца. У том моменту Тито се налазио у пећини, а партизани су успјели да спрече Нијемце да га заробе. Овај подухват је одушевио свијет, који је можда и први пут чуо за херојску борбу народа у Југославији. Београд је ослобођен 22. октобра 1944. године, а до краја исте године ослобођена је цијела Србија, Црна Гора, Далмација и Македонија.

У априлу слиједеће године почела је посљедња офанзива ослобођења Југославије, а до половине маја разбијене су и посљедње њемачке дивизије на овим просторима. Обнова Југославије и Покрет несврстаних Земља је послије рата била скоро до темеља порушена, а како би што прије започела обнова организоване су радне акције. На тим радним акцијама ширило се братство и јединство међу југословенском омладином.