Прије тачно 41. годину преминуо је Меша Селимовић, велики Писац, човјек који је све ризиковао због љубави

У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Свјетског првенства.

Било је тачно 22 ч, а дуго након што је отишао поред његовог непокретног тијела сједела је његова Дарка – жена због које је вриједило ризиковати све, што је Меша и урадио.

Али да почнемо од почетка…

Алија Селимовић, Мешин отац, изјашњавао се као Србин муслиманске вјере. На почетку прошлога вијека то је било нормално и уобичајено. Према дјеци је био строг и далек. Припадао је оној старој генерацији која је била потпуно турски оријентисана, религијом, (мада није био строго религиозан, само је поштовао највеће муслиманске празнике), одјећом, намјештајем по кући, писмом које се звало арабица и представљало неку мјешавину арапског и хрватског језика.

Меша је имао два брата, Теуфика и Шефкију.

Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негдје пред крај 1944. сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживјела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница, подсјећа Курир стил.

То је био неопростив гријех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице гдје су два брата комунисти и борци. Стријељан је у зору, невин, жртвован слијепој идеологији која није имала разумевања за радост човјека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом. Најстрашније од свега је држање трећег брата – Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтио да се укључи и интервенише за брата.

Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човјека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато гдје је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце. Да им се не зна гроб ни знамење да су постојали.

Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек дјело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје посљедње ријечи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”!

Меша је основну школу и гимназију завршио у родном граду, да би српскохрватски језик и југословенску књижевност завршио на Филозофском факултету у Београду.

Његова прва жена била је Деса Ђорђић, професорка фискултуре у тузланској Гимназији. Они који су је познавали кажу да је била висока, витка, окретна, жустра, али и размажена жена навикнута да све добије. Са Мешом је добила ћерку Слободанку.

Меша Селимовић је у Београду срео Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске и бесповратно се заљубио у њу. Меша се толико заљубио у Дару да је био слијеп и глув за све друго, јер је знао да је она за њега – дар од Бога.

Деса је толико замрзела Дарку да ју је жигосала као прељубницу, браколомку, разарачицу дома, неморалну жену. Њена љубомора је била толико јака да је Меша морао да изађе пред суд своје партије да се оправда и објасни. Зашто је оставио жену и ћерку?

Предложено је да се казни строгим укором, али га је Kомитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смио да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!

Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија сурово и неправедно одузела рођеног брата.Тако се његова партија, којој се из идеала о равноправности и истинском вредновању човјека давно придружио, поново огрешила и покушала да му истргне и другу љубав, ону према жени.

Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бјежањем некадашњих пријатеља, ни биједом, суровом биједом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.

Пар је добио двије ћерке и наредних 20 година провео у борби за своју љубав. Сви су их игнорисали, одбацили и презрели. Меши је најтеже пало одбацивање колега:

„Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Kако су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите?” Овако описује своје стање у “Тврђави”, другом великом дјелу у коме је описао своју животну причу.

„Босна је тешка, теретна земља у којој није лако живјети ако си центиметар виши од осталих. А мени је судбина додијелила тај центиметар и осудила на вјечно испаштање“.

Уморан од нападања и неразумевања, од оптужби за национализам, опортунизам, проглашаван дисидентом и непријатељем, сит искошених погледа и лицемјерства, заувијек напушта Сарајево и долази у Београд. По сопственом признању, тих девет година живота у средини која га је прихватила, вољела, прознавала, у којој он и Дарка нису носили печат који у Босни никада није био скинут, биле су најбоље године њиховог живота.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана, а званичн органи СР Босне и Херцеговине су након његове смрти тражили да се Мешини остаци пребаце у Сарајево и да тамо буду покопани, али до тога никад није дошло.

Његове ћерке и данас живе у Београду