Изненадним ноћним нападом бугарске Четврте и Пете армије на српске положаје 30. јуна 1913. године (чиме је изазван Други балкански рат), почела је Брегалничка битка, окончана 9. јула 1913. потпуним сломом Бугара.

Послије огорчених борби на Овчем пољу, Прва и Трећа српска армија и Црногорска дивизија у противнападу потисле су Бугаре преко ријеке Брегалнице и пробиле њихов фронт на Рајчанском риду.

На напад на Србе, дотадашње савезнике у борби против Османског царства, које су заједно протјерали с Балкана, Бугарску су подстакли Њемачка и Аустроугарска, јер Берлину и Бечу нису били у интересу јачање Србије и слога балканских држава, подсјећа Срна, преноси Глас српске.

У рат су се на страни Србије укључиле и Грчка и Румунија.

А 10. августа 1913. године побједом српске војске над бугарским трупама завршена је битка на Брегалници у Другом балканском рату.

Битка на Брегалници, која се од 30. јуна до 9. јула 1913. године водила између србских и бугарских снага за одбрану Старе (Јужне) Србије у рејону ријеке Брегалнице и Малешевске планине, око 215 км југоисточно од Скоплја, најзначајнија је битка из Другог балканског рата.

Простор на коме се одвијала битка, протезао се од Царевог врха на Осоговској планини, низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске ријеке до њеног ушћа у Вардар.

Србске снаге у овој бици су биле сачињене од јединица: Прва и Трећа армија, укупно око 190.000 војника и 250 артилјеријски оруђа, док су бугарске снаге бројиле 185.000 војника и имали су 130 топова, што је углавном сачињавала бугарска 4. армија. Са каквом је упорношћу вођена брегалничка битка, најбоље показују велики обострани губици. Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и зароблјених, подсјећа портал Лепоте Србије.

Србске снаге су имале и помоћ војника Кралјевине Црне Горе. Након што је Бугарска због претензија према Македонији без објаве рата напала Србију и Грчку, кралј Никола упутио је прокламацију Дечанском одреду, формираном да пружи помоћ Србији у борби против Бугара. Командант црногорске војске, која је бројала око 12.000 војника и поднела велике жртве на Брегалници, био је сердар Јанко Вукотић.

Наредба Краља Петра Првог Српској војсци гласила је:

„Војници! У име Бога и наше праведне ствари напред!

Развите опет српску поносну тробојку и пронесите је побједоносно кроз редове нашег новог непријатеља, као што сте је побједоносно пронијели Вардаром до Солуна, преко Прилепа и Битоља, преко Косова и Призрена.

Напријед војници! Прегаоцу и праведнику и Бог помаже!“

Обе стране су имале јако велике губитке, па се ова битка и сматра за једном од најжешћих битака 20. вијека и истовремено једна од најзначајнијих битака свих ослободилачких ратова вођених од 1912. до 1918. године. На Брегалници је одлучена судбина Другог балканског рата, али и разрешено питање чијој војсци припада примат на Балканском полуострву.

Током Другог балканског рата Србија је већ имала бежичне телеграфске справе, за које Бугари нису знали. Тако је једно вријеме српска војска прислушкивала бугарске телеграфе, подаци су медиасфере/википедије.