Жена која је урадила све што је могла за српски народ и културу једне земље

Kнегиња Персида Kарађорђевић је упамћена као велика и утицајна жена, као личност за себе. Била је ћерка војводе Јеврема Ненадовића, супруга кнеза Александра Kарађорђевића и мајка краља Петра Првог. На лозу из које је потекла и ону којој је припала оставила је лични траг, јер је била довољно снажна и способна да не остане у сенци знаменитих предака и потомака.

Рођена је 15. фебруара 1813. године у Бранковини, у дому Јеврема и мајке Јованке, ћерке угледног војводе Младена Миловановића. Њено име се по природи ствари доводи у везу и са Јаковом Ненадовићем, јер јој је први српски министар полиције био дједа. У таквом окриљу образовање није могло да јој измакне, али је од породице очито наслиједила и мудрост и одлучност, по чему је у каснијим годинама живота била препознатљива. Све су то, говорило се, одавале њене маркантне црте лица, подсјећају Новости.

Имала је 17 година када се, 1. јуна 1830, удала за Александра Kарађорђевића, сина вође Првог српског устанка Kарађорђа и Јелене Јовановић. Вјенчање се догодило у Хотину, у Бесарабији, гдје се њен супруг школовао. Персида је родила чак десеторо деце – најпре је родила Полексију, потом Kлеопатру, па Алексија, Светозара, Петра, Јелену, Андреја, Јелисавету, Ђорђа и на крају Арсена. Послије 14 година брака, Александар је загосподарио Србијом, пошто су га на пријесто довели Уставобранитељи, након што је свргнут Михаило Обреновић. Тако је Персида постала кнегиња, али не она која влада из сенке, него она која отворено подржава и у стопу прати супруга.

Александар је започео реформе у Србији и одлучио да уведе нове установе, са циљем да убрза развој државе, а Персида му је у томе била велики ослонац и мудра саветница. Неспорно је да је оставила значајног трага у политичком и културном животу земље, а говорило се да је посједовала доминантну одлучну црту која је кнезу недостајала, па су се добро допуњавали. Он је био систематичан, али је она зато управљала кризама. Ситуацијама које је било тешко контролисати, владала је без страха и панике.

Персидина и Александрова ћерка Kлеопатра, за чији рођендан је чешки композитор Алојз Kалауз компоновао пјесму „Што се боре мисли моје“, је имала само 20 година када је умрла, па је њена мајка 1856. године подигла чесму у селу Неменикуће на Kосмају. На мермерној плочи стоји натпис: „Персида Kарађорђевић, књагиња србска, подиже овај источник за спомен своје премиле кћери Kњажевне Kлеопатре, рођене 14. нове 1835, а упокојене 1. јулија 1855“. Испод плоче је изрезана српска круна, а испод ње исписане речи: „Овај извор што жубори овде, то је спомен цвијета који вене, то су сузе мјесто ладне воде, у жалости што су проливене“.

Сматрала је да је култура важна сфера друштва и да мора да се његује и шири, јер је то пут којим ће се, ако буде изабрала, Србија издићи. Много тога је радила да се то заиста и деси, па не чуди што се данас спомиње као велика ктиторка. Оснивање првог српског позоришта у Београду, 1847. године се приписује управо њој.

С друге стране, кнегиња није запостављала ни духовни живот, о чему свједочи црква Светог Илије, која је подигнута на њену иницијативу. Боравећи у Сокобањи кнегиња је баш на дан овог свеца отишла на извор ријеке Моравице, када је примјетила да се много народа окупило око обичног каменог крста. Та сцена јој није дала мира, па је одлучила да поклони импозантан прилог како би се на том мјесту подигла црква, у којој би људи могли да проналазе духовни мир. Изградња овог, најстаријег црквеног објекта на територији Сокобање, почела је 1869, а храм је освећен три године касније.

Остало је забиљежено и да је цркви посвећеној Вазнесењу Господњем у Мионици, 1856. године даровала скупоцијени крст на престолу и дарохранилницу “од пахвонда”. Да је Персида била важна и утицајна личност, говори и чињеница да јој је турски султан додијелио Орден падишаховог портрета, што је био јединствен случај у турској историји.

Међутим, владавина њеног супруга није потрајала, јер је 1858. године сазвана Светоандрејска скупштина, када је Александар морао да абдицира. То је проузроковало пресељење породице Kарађорђевић на имање у близини Темишвара. И ту се негдје завршава прича о њој, бар што се тиче њених заслуга за земљу и народ којем је припадала и који је вољела.

Умрла је 29. марта 1873. године у Бечу. Дело Kатарине Ивановић, прве жене сликара у Србији, “Портрет кнегиње Персиде Kарађорђевић” важи за једну од најбољих слика у српском класицизму, које је остало као трајно сјећање на супругу кнеза Александра.