Петар Први Карађорђевић је био краљ Србије од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.

Био је Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине.

Петар је основну школу и гимназију завршио у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској, у женевском заводу Венел-Оливије. Потом се уписује у париски колеџ Сен-Барб и у чувену Војну академију Сен-Сир, коју завршава 1864. године, подсјећа Информер. Карађорђевић у граду Мецу завршава Вишу војну академију и већ 1870. године, као млади француски официр, учествује у Француско-пруском рату, у коме бива и заробљен.

Приликом опсаде Меца и битке код Седана, Бизмаркова војска је заробила око сто четири хиљаде француских војника, укључујући и самог Наполеона ИИИ. Петар Карађорђевић се из пруског заробљеништва спасао бјекством, препливавши готово залеђену ријеку Лоару (као посљедица оваквог бијега је била реума, која је мучила током цијелог живота). За заслуге у овом рату Петар је одликован орденом Легије части.

Када је 1875. године букнуо устанак у Херцеговини и Босанској крајини, придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у Босанскохерцеговачком устанку против Османског царства. Из тог разлога и данас лијепа варош у југозападном дијелу Републике Српске, у знака сјећања на Карађорђевића, носи име Мркоњић Град.

Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. Вјенчање Петра и Зорке обављено је у Цетињском манастиру уз чинодејствовање митрополита Висаријона Љубише. Вјенчани кум је, наравно преко посредника грофа Орлов Денисова, био руски цар, док је други кум тј. стари сват био војвода Миљан Вуковић.

Петар и Зорка су имали петоро дјеце, од тога три сина: Ђорђа, Александра и Андрију, као и двије ћерке: Јелену и Милену (која је живјела само девет дана).

Након смрти оца 1885. године, Петар је постао глава династије Карађорђевић. Послије Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренио краљевска овлашћења на свог сина, престолонасљедника Александра. У Првом свјетском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успјеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).

Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, што је остао до своје смрти 16. августа 1921.

„Чика Пера“, како га је његов народ звао, био је један од најпопуларнијих српских владара, упамћен по родољубљу, храбрости, хуманости и, за једног краља, неуобичајено скромном начину живота.