Велики српски филозоф, професор и академик, доктор Михаило Ђурић рођен је 1925. године од оца Стевана, судије, и мајке Милице рођене Деспотовић, учитељице.

Његов брат близанац био је физичар и електротехничар Јован Ђурић.

Основну школу и гимназију учио је у разним мјестима службовања свог оца. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. на Правном факултету с тезом Идеја природног права код грчких софиста.

Исте године је изабран за асистента на Правном факултету, на коме је прошао кроз сва универзитетска звања, укључујући мјесто декана и редовног професора. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука.

Прогон и затвор

Михаило Ђурић је удаљен са Универзитета, судски гоњен и осуђен на двије године затвора јула 1972. због говора одржаног 18. марта 1971. у вези са уставним амандманима и чланка „Камен раздора“ објављеном у часопису Умјетност за 1971. годину.

У првом чланку Ђурић упозорава да је Југославија већ практично разбијена амандманима од 1971. године, да је национализам увелико захватио земљу и да Срби овим разбијањем имају да изгубе нарочито много због свог присуства у другим републикама. Истичући да Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу под маском досљедног развијања равноправности између народа, успоставља неколико независних, чак и међусобно супротстављених националних држава, проф. Ђурић 1971. године је говорио:

„Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од завлуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи! Мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања“ – рекао је Ђурић у говору због којег је осуђен на затворску казну.

Послије 1974. године

Од 1974. до 1989. Ђурић је био научни савјетник у Институту друштвених наука у Београду, подсјећа Информер. У исто вријеме дјелује као гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, а држи предавања и на многим другим њемачким и аустријским универзитетима. 1989. године бива рехабилитован и враћа се на Правни факултет.

Од 1981. до 1991. био је директор интернационалних семинара о Ничеовој филозофији у Међууниверзитетском центру у Дубровнику, заједно са професором Јозефом Симоном из Бона као кодиректором. Од 1985. до смрти је предсједник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду.

Преминуо је 26. новембра 2011. у Београду.