Далеке 1873. рођена је Јелена Петровић Његош црногорска принцеза, италијанска краљица, брижна мајка, супруга и бака, велики добротвор, свестрана умјетница (музичар-учила је клавир и виолину, сликарка, пјесникиња, фотограф, археолог и покровитељ умјетности).

Легенда о краљици Јелени, створена је још за вријеме њеног живота и сачувала се до данашњих дана у сести црногорског и италијанског народа.

Њен живот обиљежили су трагични преокрети – њен отац и њен муж за њеног живота остали су без својих круна – али и бројна доброчинства. Заслуге Јелене Савојске за италијански народ биле су толике да је католички бискуп Ришар из Монпељеа иницирао да се прогласи за светицу.

Tоком живота бавила се археологијом, сликарством, писањем пјесама, свирањем виолине, а 1952. године преминула је у Монпељеу, у Франуској.

Била је пета кћерка књаза Николе и књегиње Милене, а имали су чак дванаесторо дјеце.

Јелена је одмалена била послушно и вољено дијете, а крстио ју је руски цар Александар ИИ Романов. Обред крштења обављен је у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је и добила име Јелена.

С обзиром да је трајао рат са Турцима њен отац Никола храбро се борио, а Јелена се са породицом у раном дјетињству сочила са страхом, болом и тугом, што ју је касније ојачало. Помагала је у кућним пословима, а током ноћи била би надзорник који је помагао повријеђеним људима, те ју је одмалена красило доброчинитељство и милосрђе.

Књаз је уочио њену мудрости, пажњу и жељу за усавршавањем, те је желио да настави са образовањем. У друштву швајцарске гувернанте учила је страни језик. Јелена је знала да се сатима задржи поред очеве библиотеке гдје је читала његова писма упућена јунацима, а касније је гледала изведбу његове драме “Балканска царица”.

Са само десет година послата је у на школовање у Русију гдје је похађала институт Смољни који је био намијењен за дјевојчице из угледних породицЈ, наводи Глоси.

Јелена се зближила са принцом Виктором Емануелом ИИИ на балу у Русији 26. маја 1896. године која је била уприличеном поводом крунисања Николаја ИИ за цара Русије.

Управо на двору пристала је да се уда за принца од Савоја, будућег краља Италије, што је касније одредило њену судбину.

Виктор Емануел је потом дошао на Цетње како би затражио принцезину руку, а у породичном дому упрличена је и вјеридба. Иако је књаз Никола био срећан због истинске љубави своје мезимице, тешко му је падала њена промјена вјере, те је имао неколико опаски које су прошле запажено.

Но, краљевска јахта “Савоја” је 19. октобра 1896. године кренула из барске луке према Италији, а грађани су били одушевљени њеном појавом, те су их дочекали с одушевљењем.

Вјенчање се догодило у дворцу Квиринале, а црквено у цркви Санта Марија од Анђела којем су пристуствовали многобројни гости широм Европе.

Јелена и Виктор Емануел су добили петоро дјеце Јоланду (1901), Мафалду(1902), Умберта (1904), Ђованија (1908) и Марију (1904).

Интересантан податак био је да италијанска штампа писала о томе да је Јелена затражила дворску даму из Србије са којом би причала на нашем језику.