Живописино село Струганик, смјештено између падина Дивчибара и Сувобора, је мјесто које је изродило једног од највећих војсковођа у историји српског народа.

Војвода Живојин Мишић рођен је 1855. године у многочланој породици као најмлађе од тринасторо дјеце.

Као мјезимац родитеља чак је носио и надимак „бубица“. Он је у књизи „Моје успомене“ описао своје дјетињство и школовање, и ту је примјетно колико су родна кућа и прве године одрастања обиљежиле читав његов животни вијек.

„Породица Мишић је родом из Тепца са Дурмитора и онда када су дошли овде узели су презиме Мишић по једном претку што је раније и био обичај у Србији. У књизи пише да су сва мала дјеца морала да раде, и да је он са шест година помагао у свим сеоским пословима, па тако је и написао „ко није чувао козе и овце, он не зна шта су јад и невоља“. Све то нам говори да је војвода био врсни познавалац свог народа и менталитета Срба, јер је и он сам рођен у задржној породици што је много и утицало на његове одлуке у боју и животу“, изјавила је за РИНУ етнолог Ивана Ђурић.

Кућа славног војводе је 1974. године адаптирана и претворена у музејске потребе и подијељена је у два сегмента. Први је војно биографијског карактера, а у другом дијелу налази се етнографска поставка која говори о начину живљења задружних породица тог времена.

„Родна кућа Живојина Мишића поред културног посједује и историјски значај, сви објекти који се могу видјети у дворишту представљају споменике традиционалног градитељства у Србији. Кућа припада типу какве су прављене у селима брдско планинског типа као што је Струганик. Укопавањем у нагиб добијао се подрум а над њим соба или келија. На самом објекту постоје двоје улазних врата што је омогућавало лакши контакт са осталим објектима у оквиру домаћинства, а кров је на четири воде и прекривен ћерамидом“, рекла је Ивана.

Задруге су биле породице са великим бројем чланова крвних сродника, а Мишићева задруга је бројала чак 60 чланова. Колико је било ожењених задругара толико је било и вајата од дрвета у којима се није ложила ватра. У њима се налазио само сандук са дјевојачком спремом, колијевка и брачни кревет. То је био једини интимни простор за младе брачне парове.

„У музејској поставци видимо све оно што је потребно за живот у тим задружним породицама, од посуда које су ручно правили од природних

материјала, стублине гдје се држало брашно, наћа где се мијесио хлеб. Послови у кући су били подељени на мушко-женске, па је тако и мајка славног војводе Анђелија Мишић била планинка задужена за прављење бијелог мрса“, наводи етнолог.

Најзначајни дио куће било је огњиште гдје се ложила ватра и припремала храна, породица се најчешће окупљала у централном дијелу куће јер тада није било ни телефона, а ни телевизије.

„То мјесто је имало економску и социјалну фунцију, а вериге изнад огњишта су имале посебно значење и магијску функцију. Када није било писаних уговора, заклињало се управо држећи се за вериге и то је имало исту тежину као да је потписан неки уговор. За огњиште се такође везује вјеровање да су испод њега сахрањивани претци или испод прага“, изјавила је Ивана.

Војвода Живојин Мишић био је један од најобразованијих официра у Србији, предавао је на Војној академији, предмет тактику а онда је своја предавања систематизовао и у уџбенике. Говорио је неколико страних језика, био је ађутант краља Милана и Александра Обреновића и често је био чак и пензионисан због изношења својих ставова, али увијек враћан у кризним временима и поново реактивиран, наводи Рина.

„У историјском дијелу музејске поставке налазе се његове личне ствари, стратешки уџебеници, фотографије из Колубарске битке и осталих ратова које је водио. Ту ће вас дочекати прави историјски времеплов и богата сазнања о великом војсковођи“, каже етнолог.

Војвода Живојин Мишић учествовао је у свим ратовима који су вођени на територији Србије од 1876. до 1921. године. Поред многих његових цитата, који се понављају свих ових година, најупечетљавији је онај „Живот је вјечита борба. Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред“. Био је ожењен Лујзом Крикнер, а преминуо је 1921. у Београду.