Епархија рашко-призренска упутила је апел Србима на КиМ да у временима репресије приштинских власти не попусти пред уцјенама и да покаже достојанство, храброст, снагу, народно јединство и трпљење.

„Оно што се на неправди гради неизбјежно прије или касније се урушава, и то вриједи за све оне моћнике овога свијета који злоупотребљавају силу и власт против оних који нису заштићени“, поручила је Епархија.

Апел Епархије преносимо у цјелости:

Суочавајући се са крајње тешком ситуацијом за наш народ на Косову и Метохији, осјећамо пастирску обавезу и потребу да охрабримо наш вјерни народ који је сваким даном све више изложен отвореној репресији косовских власти, као никада до сада од завршетка оружаног сукоба 1999. године.

Институционални терор Приштине се спроводи на разне начине, притворно пред свијетом под видом тобожњег поштовања закона, а заправо са циљем да се наш народ подстакне на исељавање и напуштање простора на којима вијековима живи.

Свакодневна груба манифестација полицијске силе, претреси, хапшења, неосновани притвори, пријетње, онемогућавања примања пензија и социјалних доприноса, уз грубо толерисање наметнутих албанских општинских власти на сјеверу Косова које немају легитимитет већине грађана, користе се као средство присиле и против нашег народа коме се онемогућава нормалан живот, основна права и слободе.

Очигледно, за власти у Приштини, Срби су били и остали грађани другог реда и то се види на сваком кораку без обзира на лицемјерна позивања на Устав и законе Косова, по којима би ваљда сви грађани требало да имају иста права, а најугроженији посебно заштићени. Овакво понашање не само да не доприноси рјешавању проблема, већ продубљује неповјерење, ствара етничке баријере и нетрпељивост и руши све оне мостове који су до сада били изграђени између српског и албанског народа на Косову и Метохији.

Оваква ситуација краткорочно можда користи властима у Приштини, али дугорочно све нас заједно држи таоцима нестабилности, неизвијесности и тешке економске ситуације, па није ни чудо да толико велики број младих косовских Албанаца напушта Косово и тражи бољи живот у иностранству.

Дубоко осјећајући и проживљавајући страдање свог народа који нам се свакодневно обраћа за помоћ, упућујемо овај апел – не косовским властима, јер очигледно немају спремности да створе нормалне услове за живот нашег народа и изграде визију друштва у коме би сви људи без обзира на етничко поријекло и вјеру живјели мирно и сигурно; нити међународним представницима, који и поред званичног става да се свима мора омогућити нормалан и равноправан живот, исувише гласно толеришу насиље приштинских власти, посебно косовске полиције, већ самом нашем вјерном народу са којим је Српска Православна Црква вијековима дијелила све невоље у току османске окупације, у вријеме страдања у првом и другом свјетском рату, у вријеме комунистичке власти као и у току свих новијих збивања, посебно од 1999. до данас.

Наша Црква је још од прије оружаног сукоба изражавала оштро неслагање са политиком тадашњег режима у Београду према албанском цивилном становништву, као што је и послије рата отворено свједочила и подизала глас против насиља које су спроводиле разне екстремне албанске групе на Косову и сво вријеме се залагала за дијалог и заједнички живот.

И поред свега тога, Црква је претрпјела и сама насиље, 150 наших храмова је уништено, а више десетина гробаља вандалски оскрнављено. Улога Цркве није да се бави политиком, али када њен народ страда од неправде, она има дужност да подигне свој глас против терора. Ми нисмо у позицији да одлучујемо о политичким рјешењима, али имамо дужност да без обзира у каквом друштву живјели, да чинимо све што до нас стоји да се поштује достојанство свих људи, њихова људска и вјерска права и слободе.

Нажалост, косовске власти су на све што је наша Црква чинила посљедњих 25 година одговориле притисцима на саму Цркву, којој се отворено негира идентитет, основне вјерске и имовинске слободе.

Такво понашање не може да донесе добра никоме јер оно што се на неправди гради неизбијежно прије или касније се урушава, и то вриједи за све оне моћнике овога свијета који злоупотребљавају силу и власт против оних који нису заштићени.

Такви никада не могу ништа постићи осим да осрамоте своје име пред историјом. Не каже случајно велики Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.“

Зато апелујемо на наш народ да у овим тренуцима покаже достојанство, храброст, снагу, народно јединство и трпљење. Вјековима смо управо на овим еванђелским принципима и вјерности Богу и нашем светосавском предању сачували и вјеру, и језик и своје име и сјећање, окупљајући се у нашим светињама, остајући вјерни завјету Светога Кнеза Лазара који је од универзалног значаја за све у свијету – „да је за малена земаљско царство, а небеско од сада и довијека“. Ово није само обична фраза, већ дубока истина.

Прошла су многа царства али Црква Христова коју чине њен народ са свештенством и монаштвом остала је и опстала и дан данас се Његово име слави широм свијета.

Зато у овој ситуацији не смијемо да будемо малодушни. Не смијемо да допустимо да будемо застрашени, јер свако насиље долази из страха и несигурности, сваки страх и брига из недостатка вјере у Бога. Духовно најмудрији људи овога свијета никада нису показивали насиље већ су својом мудрошћу и добротом према свима задобијали друге и зато су упамћени у историји. Зато је овакво арогантно понашање власти у Приштини израз прије свега кукавичлука и слијепе мржње, јер лако је спроводити терор над онима који нису заштићени и који на Косову и Метохији живе као живи таоци.

Управо стога не смијемо да попустимо пред уцјенама, већ да се за своја права боримо мирно, достојанствено, остајући прије свега одани Богу и привржени овом чудесном простору, гдје вијековима живимо и опстајемо.

Сјетимо се само терора који је вршен над нашим народом у вријеме претходних вијекова османске власти али и храбрости нашег народа који је и поред свих тешкоћа остајао као свој на своме и није напуштао родни крај, своје светиње, своја гробља. Господ нас учи да се молимо за оне који нас прогоне и чине зло, а да на мржњу не одговарамо мржњом и насиљем.

Наш народ треба и мора да зна да су се мијењале многе власти на овом простору али да је са њим била и остала његова Црква као ткиво које све нас заједно обједињује и држи као Тијело Христово, што Црква и јесте.

Зато у свим овим тешкоћама позивамо наш народ да уз своју Цркву, као вјерна дјеца Светог Саве, Светог Кнеза Лазара, бројних светитеља који су просијали и живјели на Косову и Метохији очувамо и сачувамо присебност, мир и чврсто повјерење у Бога да нас неће оставити. Са таквом вјером неће нас поразити ниједна сила овог свијета, а казна онима који чине зло и неправду је увијек у Божијој руци.

Стално се, зато браћо и сестре, присјећајмо молитвених прозби нашег светог Патријарха Павла који је у своје вријеме прогона наше Цркве и сам носио крст са својим вјерним народом на Косову и Метохији као Епископ рашко-призренски и молио се Господу:

„Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе ти нам ружи руку своју да останемо народ Твој и по вјери и по дјелима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине твоје, и не допусти да буде због неправде наше или мржње према било коме. Исто тако се молимо и за непријатеље, да их Господ човјекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше храмове и гробове, дјецу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења.“