Повлачење српске војске у Првом свјетском рату и црногорски отпор аустроугарским нападима.

Повлачење српске војске преко ледом окованог Везировог моста на ријеци Дрим у Албанији

Након великих побједа које је српска војска извојевала на Церу и Колубари 1914. године услиједили су тешки дани. Идуће 1915. године аустроугарске, њемачке и бугарске трупе на челу са фелдмаршалом Аугустом фон Макензеном су извршиле успјешан продор у Србију. Београд је освојен, а Србија окупирана. Српска војска се није предала и кренула је у повлачење са намјером да након опоравка и регруписања настави борбу против непријатеља за ослобађање отаџбине. Међутим, повлачење у које је кренула се показало као највеће искушење са којим ће се сусрести.

Повлачење српске војске кроз Албанију је запамћено под називом „Голгота Србије“ чиме се ово велико страдање српског народа доводи у везу са страдањем Исуса Христа на брду Голгота код Јерусалима. Српска влада на челу са Николом Пашићем и Врховна команда на челу са краљем Петром I и регентом Александром Карађорђевићем су пристигли у Скадар до почетка децембра 1915. године.

Већина српске војске је кренула у повлачење преко Црне Горе и Албаније тек када се окупила. Топови и тешко наоружање су бачени у ријеку Дрим или закопани како не би додатно успоравали кретање српске војске. На овом путу су српске трупе пратили и бројни цивили, народни посланици, политичари и универзитетски професори.

Кретање српске војске и народа је ишло у три правца. Повлачење је вршено од Пећи преко Подгорице до Скадра, други правац је ишао од Призрена до Скадра и Љеша, а трећи од Призрена преко Дебра до Елбасана. Будући да је ово повлачење вршено у хладним зимским мјесецима физички напор је био велики, а страдања огромна, па су албанске планине постале права масовна гробница. На десетине хиљада људи је умрло од глади, умора, хладноће или у окршају са албанским племенима. Глад је тјерала војнике да учествују чак и у пљачкама појединих црногорских и албанских села. Једину помоћ на простору Албаније приликом повлачења Срби су добили од чета под командом Есад-паше. Та помоћ је највише пружана на подручју између Драча и Тиране, а она је значајно умањила српске губитке. Есад-паша је српској војсци уступио пушке, топове и муницију, а давао је и обавјештења о кретању непријатеља.

Средином децембра 1915. године први српски цивили и војници су дошли до Скадра и до јадранске обале. Већ су били поприлично исцрпљени и гладни, али поједини одреди су још увијек задржали војничко држање. Потребно је нагласити да је значајан број војника ипак одлучио да не крене у повлачење и они су се вратили у Србију својим кућама. Ти људи су касније завршили у логорима које је окупатор оснивао или су се организовали у оружани покрет отпора. Са друге стране у борбама које су се десиле у јесен 1915. године и приликом повлачења преко Албаније смртно је страдало око 150 хиљада Срба. У великом броју су страдали и цивили који су пратили српску војску.

Долазак до албанске обале је обиљежио крај прве етапе страдања. Српску војску овдје није дочекало довољно хране, а нису је чекали ни савезнички бродови. Представници српске владе су још од краја новембра 1915. године тражили од Савезника да им у албанске луке пошаље храну за људе и стоку. Постојала је могућност да се српска војска реорганизује и одмори у самој Албанији. Међутим, храна коју су Французи и Британци послали у Италију са задатком да буде достављена српској војсци је споро допремана. Италијанска морнарица за ову сврху није припремила довољно бродова, а све се споро одвијало и због страха од непријатељских подморница. Због сигурнијег транспорта храна је усмјерена према лукама које су биле око 100 километара јужније од српских трупа. То је српску војску натјерало на нова марширања, гладовања и страдања. Куповина хране код домаћег становништва је практично била немогућа због вискоких цијена животних намирница.

Французи су коначно почели да пружају пријеко потребну помоћ и до Срба је долазило све више хране и санитетског материјала. Британци и Французи су почетком јануара 1916. године одлучили да склоне Србе са албанске обале на грчко острво Крф. Француске трупе су се без дозволе грчке владе искрцале на острво Крф и извршиле најважније припреме за долазак српске војске.

У међувремену због повлачења српске војске притисак непријатеља је од средине децембра 1915. године све више падао на црногорску војску која је убрзо остала сама на ратишту. Аустроугарски напад на Црну Гору је почео 5. јануара 1916. године. Црногорске трупе су биле слабије опремљене и бројно надјачане више од три пута. Око 40 хиљада црногорских војника је требало да брани фронт у дужини од 500 километара. Узалудни су били вапаји црногорске владе и краља Николе који су тражили помоћ на све стране.

На подручју Мојковца аустроугарске трупе су 6. јануара извршиле велики напад који је направио дубок продор у одбрани. Током ноћи је сердар Јанко Вукотић наредио противнапад који је почео у рано јутро 7. јануара 1916. године. Након много напада и противнапада који су трајали до вечери на тешко приступачном терену, побједу је однијела црногорска војска која је непријатеља потиснула, али није могла да га у потпуности разбије. Црногорска војска је своје позиције на овом простору одржала до 18. јануара када је стигло наређење за повлачење. Аустроугарски напад је био заустављен и на фронту према Херцеговини. Ове акције црногорских трупа су биле од немјерљивог значаја за српску војску која је на албанским обалама чекала евакуацију.

На ловћенском фронту, гдје су били многоструко надјачани у броју војника, Црногорци су упркос срчаној борби доживјели тежак пораз и аустроугарске трупе су након четири дана овладале Ловћеном. Црногорски представници су 13. јануара 1916. године уручили приједлог непријатељу за обустављање борбе, а краљ Никола је чак упутио и писмо за аустроугарског цара Франца Јозефа. Црногорска влада је 16. јануара морала да прихвати безусловну капитулацију, али је одбила да преда српске трупе које су се још увијек налазиле на црногорској територији. За неколико дана државу је потајно напустио и краљ Никола који је убрзо уточиште нашао у Француској. Црногорци се ипак нису у потпуности предали и наставили су герилску борбу против окупатора.

Изласком Црне Горе из рата Срби на албанским обалама су се нашли у опасном положају. Евакуација на Крф и у туниски град Бизерту је почела тек 6. јануара 1916. године и одвијала се веома споро. Тек од средине јануара су створени услови да се почну пребацивати веће групе српских војника упркос успоравањима која су долазила са италијанске стране. Српска влада се није одмах евакуисала и чекала је да се прво пребаци дио војске, а на Крф је дошла 18. јануара.

Највећа подршка српској влади која је тражила да се процес евакуације убрза је дошла од стране руског цара. У сам процес пребацивања српских трупа на острво Крф су се највише укључили Французи. Ипак на Крф је за двије седмице пребачено само 15 хиљада војника. Од половине јануара евакуација је мало убрзана, али у правом смислу је кренула тек почетком фебруара. У Драч и Валону су стизали француски, британски и италијански бродови за транспорт српских трупа. На Крф је до краја фебруара пребачено 135 хиљада људи, а међу њима је била и српска Врховна команда са регентом Александром. Истовремено у Бизерту је било пребачено око 10 хиљада војника и цивила. У Француску и на острво Корзика је пребачено око двије хиљаде болесника. На простор Грчке је избјегло неколико хиљада људи, а они су се склонили у околину Солуна или у Епир. Цивили су били пребачени у Француску и њене колоније Тунис, Алжир и Мароко, али и у Швајцарску, Италију, Велику Британију и Русију. Са обала Албаније су посљедње јединице пребачене тек почетком априла 1916. године чиме је операција евакуације била коначно окончана. На тај начин је спашено око 150 хиљада војника и 20 хиљада цивила. Ипак, од почетка рата српске трупе су изгубиле око 400 хиљада војника.

Избјеглице на Крфу и у Бизерти су биле физички и психички исцрпљене, а косиле су их и разне болести. У почетку је вријеме било лоше и падала је густа киша. Савезници, а највише Французи, су им допремали храну и помагали у опоравку. Прве седмице су биле врло тешке и смртност је била толика да су се лешеви морали слагати на гомиле. Најтежи болесници су због лијечења били упућени на оближње острвце Видо које је остало упамћено као „Острво смрти“.

Несрећа је ипак имала свој крај. Вријеме се побољшало, а српски војници су се одмарали и добијали све више хране, одјеће, лијекова и осталих потрепштина. Почео је успјешан опоравак и војници су се убрзо постројавали у редове, а били су добро опремљени и наоружани. Учешће српских трупа у ратним напорима се могло наставити. Овај брз преображај је због тога означен фразом „васкрс српске војске“.

Текст: Стефан К.