Kолико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље свједочи пример историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којем је, својевремено, снимљен и партизански филм.

Битка на Неретви

У филму нисмо видјели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци.

Нити смо видјели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажњени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели. Све су прилике да политичари и историчари нису жељели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примјери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вјештачки га пројектује у даљу будућност!

Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у „Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извјештава Михаиловића: „Ситуација на лијевој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обе дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: „Смрт фашизму”!

Пар дана касније, 18. марта Петар Баћовић извјештава Михаиловића:

„Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога”.

Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ће даље бити прдочено је углавном из књиге „Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорка историје на Војној академији у Београду.

Операција Вајс- уништити партизане и четнике!

Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс 1.“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Kордуну, Лици и Босанској крајини, фашистичким снагама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона. Друга фаза операције („Вајс ИИ“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс 3.“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве. У продужетку те акције, италијанско-њемачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.

Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то вријеме је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет, послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Нијемцима! Ради боље временске оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које су предочене на почетку текста су Дражи Михаиловићу послате 13. и 18. марта 1943., а састанак Титове делегације са Њемцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ!

Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Kоча Поповић), њемачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да њемачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје приједлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.

Што се тиче друге тачке, о прецизирању приједлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о њемачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи „Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године. Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Њемци толерисати, и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.

Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Валтер Р. Робертс- ”Тито, Михаиловицх, анд тхе Аллиес, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) где је Робертс тврдио сљедеће: „Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против немачке војске”, и да „једино желе да се боре против четника”, те да ће се „борити и против Британаца уколико се ови доцније искрцају у Југославији!”