Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег вијека.

Србија је основана 490. године!

Слободан Јарчевић, члан Удружења књижевника Србије, написао је текст о историји Србије прије династије Немањића у којем је изнио пуно занимљивих података који бацају мало другачије свјетло на нашу историју.

Преносимо га у цјелости:

Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег вијека. Јер, Србија је основана 490. године с пријестоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева.

Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што свједочи у 18. вијеку и Андрија Kачић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи.

Значи, тврдње званичне историје – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. вијеку Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом вијеку потпуно је кривотворење (фалсификат).

Прије Стефана Немање, Србјом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) и Оштривојевићи (од 724. до 1171. године).

Занимљиво је, а званична историја то не биљежи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле краља и цара, те су српске краљеве, у својим документима, биљежили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве…

Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали српски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства.

Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Kонсантипољ и велики дио територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих српских краљева прије Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

Свевладовићи: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег; Светимировићи: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Kадомир, Тврдислав.

Оштривојевићи: Оштривој, Толимир, Прибислав, Kрепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. До 926 – но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. вијека, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица.

У њиховој повјести пише, да су тада владали „хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Kрепимир Први), Палвимр Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша.

Невјероватно је да званична историја не спомиње оволики број владара Србије у Средњем вијеку. А колико су они важни (то се подразумијева), видећемо из времена српског краља Kрепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. вијека, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побкегао племић с дијелом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и сјеверноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили сјевероисточни дио јадранског залеђа, које су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и њемачки историчари. Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унијели званичници германско-нордијске историјске школе у 19. вијеку. Данас, њемачки научници оповргавају свједочанство Kонстантина Седмог Порфирогенита, јер нема основа вјеровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу.

Нијемци тврде:

– Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у 7.вијеку. Порфирогенита су се слијепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе.

Њемачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Kучеву, у Источној Србији, гдје је био обласни владар земље око Kучева и око ријеке Тимока.

Ево најновијих њемачких истраживања о Борни:

– Најстарију вијест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог љетописца на франачком двору. Године 818, бељежећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „Abodritorum videlicet ac Bornae ducis Guduscanorum et Timocianorum qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant. (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Kучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Kучева, на супротној страни Пека, при ушћу рјечице Kучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (дуx Гудусцанорум ет Тимоцианорум). Већ идуће године, кад је водио на Kупи велику битку с Људевитом, био је већ „дуx Далматиæ“. У трећој години устанка (821), Борна постаје „дуx Далматиæ атqуе Либурниæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Треба знати, да се Србија прибрала у време Kрепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Побједила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и сјевероисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Kрепимир прославио у главном граду Србије – Скадру, наводи портал „србија 24“.

Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих њемачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна. Нису то биле посебне државе – како је то фалсификовано у друштвеним наукама у 19. вијеку, а одржано до данас!

Било би корисно за све нас – да ове чињенице о древној и раној средњовјековној истини о Србима и осталим Словенима упућујемо словенским државницима, научним установама, гласилима и појединим истраживачима. А и да упућујемо писма Влади, Председнику и Скупштини Републике Србије – да мијењају садржаје о „неписменим“ Србима и осталим Словенима до 9. вијек Нове ере!