Мартин Брод је једно од ријетких православних села у Федерацији БиХ. У овом селу, које је Дејтоном отргнуто од Дрвара и припојено Бихаћу, и данас живе искључиво Срби.

Причају да их нема ни близу као некада. Али они који су се у село вратили послије рата, храбро чувају традицију и српска огњишта уз Национални парк Уна.

„Ово је засеок Горњи Рељићи, који се налази изнад великог водопада нашег, односно, Миланчевог бука. И овдје ми живимо вијековима, поготово моја породица која је дошла прије неколико вијекова, и још увијек егзистирамо, живимо и одржавамо традицију овог нашег села. Ово село је било познато по млинарству, послије Другог свјетског рата више од 60 млинова је било овдје и цијела Лика, сва села, према Дрвару и Босанском Петровцу, долазили су овдје да миљу жито и ваљају биљице у бучници, а биљице су наши традиционални покривачи који се некада користили на овом простору“, прича Драган Рељић из Мартин Брода код Бихаћа.

Данас је село готово пусто. Традицију је сачувала само породица Рељић. Драганов отац Душан прича да је срцу топло само на српском огњишту у Мартин Броду. Али живот овдје није нимало лак.

„Па данас је у Мартин Броду, вам кажем, пензионерима фино, младима није, нема посла. Има Национални парк, овај који је сад отворен, али се мало улаже, не улаже се скоро ништа, не улаже се у Мартин Брод. Четворо њих ради из Мартин Брода овдје, четворо њих ради у Националном парку, једна, не знам, двоје ради на рибњаку и тако то, у полицији има један и тако, то ти је слабо, слабо, нема дјеце, нема ништа, троје дјеце у школи. Нисмо покривени комплетно, немамо чак ни продавнице, немамо ни хљеба да се купи ту. Нико продавницу не отвора ту. То је једно. Друго, слабо смо покривени и што се тиче здравства“, прича Драган Рељић из Мартин Брода код Бихаћа.

Мало је становништва али је пуно туриста. Посебно оних из арапских земаља.

„Имамо највише сад туриста. Има ових Арапа, има, нема из којих држава нема. Пуно, пуно има туриста, долазе, долазе, сад је тај Национални парк, долазе ту, али се слабо улаже. Кад би се улагало ту, кад би се направили неки ресторани, неки хотели, нешто удобније, да се људи, јес’ природа, јес’ чист зрак, то је све у реду, али треба опет нешто. Нема бренда, бренд је био риболов прије. Послије људи, прије националног парка је био ту, на унцу је био риболов, то је ревија. И тад су људи долазили, имали су ноћења, по два, три ноћења, долазили су неки људи по кућама и сада држе. Та ноћења по кућама и задржавају, а сад, има исто риболов, али то држи национални парк, није то оно к’о што је било прије, није то, не порибљава се, не води се толико бриге. И сви дођу у обиђу, два сата, три и пола дана и назад се враћају“, каже Драган Рељић из Мартин Брода код Бихаћа.