Миљков синовац и мој пријатељ Аца, просто дотрча и донесе фотографију свог стрица. Рече да не жели да хвали свога „чичу” иако с поносом наглашава да је то најбољи Танасијевић, па ми предаде и један чланак о новим појединостима о ослобођењу Ниша, који је „Политика” објавила 1984. године, прибиљежио је књижевник и новинар Тихомир Нешић како је и сам сазнао за догађај с краја Првог свјетског рата, који сада описује, Панчевац, Александар Аца Танасијевић, правећи увод причом о свом стрицу Миљку, рођеном у селу Заблаће у околини Чачка, по занимању учитељ и школски надзорник у драгачевском срезу.

Миљко Танасијевић

Додаје да је његов славни предак имао на својим плећима четири рата – Балканске, Први и Други свјетски, а дједа Велисав учествовао је и у Руско-турском рату, док се по почетку Великог, Миљко као уосталом и сви Танасијевићи, са још тројицом браће – Танасијем, Милосавом и Радованом стасалима за војску – одазва позиву.

Причу Танасијевић начиње разбијањем бугарско-њемачког фронта на Кајмакчалану и октобром 1918, „када је тешко било зауставити Србе да не стигну коначно у Србију.” Много их је истина и изгинуло, а Франше д’Епере примјећује тада да „српска војска срља на прагу побједе у пропаст”.

Претходница Прве српске армије, извиђачка јединица којом је командовао његов стриц Миљко, приближавала се Нишу и на неколико километара од града, пратећи телефонски вод наилази на једну њемачку топовску батерију. Након што су јој се прикрали он командује „руке увис”, а Нијемци у клопци, немају куд. Услиједила је заплијена батерије тешких топова, па их наши окрећу ка граду и жељезничкој станици „Црвени крст”, на којој је непријатељ већ спремио повлачење – све наоружање, нарочито муницију и гранате за топове да не падну у руке српској војсци.

„Срби испалише прву гранату, али се не деси ништа. Исто се догодило и са другом, а онда су распалили – услиједили су тачни погоци, те су полупали све вагоне пуне топовског, митраљеског и пушчаног арсенала. Биле су то страшне експлозије, које су трајале данима и убрзале повлачење разоружаних Нијемаца и ослобођење Ниша”, прича Танасијевић док његов предак, командант ове храбре јединице тек прави кратку забиљешку: „Моја чета је ушла у Ниш 12. октобра. Правац даљег гоњења непријатеља нам је био манастир Пантелеј – чегар – село Церје. Стога нисмо имали као претходница времена да подијелимо радост са ослободиоцима Ниша.”

За тај, али и низ других подвига пјешадијски потпуковник је награђен од краља Петра Првог Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима официрског реда, споменицама за учешће у свим ратовима, два пута Орденом бијелог орла са мачевима и Орденом Светог Саве, Француским ратним крстом са палмом, сребрном Медаљом за храброст „Милош Обилић” и Орденом Југословенске круне, пише Политика.

Миљко је, оста забиљежено у литератури, војевао у свим великим бојевима, прешао Албанију, Цер… Први пут рањен је на Гучеву 1914. године, други пут у напредовању као претходница код Ћуприје у још једном сукобу са Нијемцима задобио је седам рана, на грудима, трбуху и ногама. У такозваној војној покретној болници су га видали неколико дана, али је он под личном одговорношћу напушта, да би се придружио својој јединици и учествовао у ослобођењу Београда, али и даље Баната, Темишвара, Арада…

На иницијативу потомака и поштовалаца Миљко Танасијевић је добио своју улицу на Обрежу код Чачака, а о истој иницијативи чека се одговор града Ниша, док је позитивно мишљење већ стигло из Православне епархије Жичке за подизање војничке спомен-чесме у порти храма Светог архангела Гаврила у његовом родном Заблаћу.

„На чесми ће бити уклесано „Миљко Танасијевић са својим Заблаћанима” и биће посвећена свим житељима нашег краја који су се борили за отаџбину, многи за њу и живот дали, а било их је и више од 180”, каже осамдесетогодишњи Александар Танасијевић, учитељ у пензији из Панчева, син Миљковог млађег брата Димитрија.

Према његовим ријечима план потомака „заблаћанских витезова” је да на јесен, једним пригодним датумом када се у Црквеној општини Заблаће служе помени погинулим борцима чесма отвори, а читав догађај требало би да увелича и почасни шпалир Гарде Војске Србије.