Док су над Србијом падале бомбе због НАТО агресије, тог 4. априла 1999. године, православци су славили Цвијети, а католици Ускрс.

Породица Манчић из Ниша је тог дана добила тужну вијест: на Гребнику, на средокраћи пута Пећ – Приштина, од касетне бомбе је погинуо њихов син Дејан.

Амерички пилот је свакако добио похвалу, можда и награду, за успјешно обављен задатак, а три мајке у Србији завијене су у црно – једна Српкиња, једна Мађарица и једна Бугарка. Наиме, поред Дејана, живот су изгубили његов старјешина Шандор Нађ и саборац Драган Николов.

Нишки младић имао је непуне 24 године, а иза себе је већ оставио дјело које привлачи пажњу.

Бавио се сликањем, умјетничком фотографијом, овјековечио је средњовијековне српске манастире на Косову и Метохији, писао је пјесме, бавио се спортом, био фудбалер Радничког, студирао права, подсјећа Информер.

Дејан Манчић је био војник 230. самоходног противавионског пука ПВО и носилац Ордена за заслуге у области одбране и безбиједности првог степена.

У својој објављеној пјесми „Моћ ријечи“ наговијестио је:

„…ако човјек неког не спомене, никад није ни постојао“…

Мајци је једном рекао:

„Када заувијек одем мајко, волио бих да ме се људи сјећају!“

У многом пјесмама предосјећао је своју смрт, због тога је његова мајка бацила његову збирку пјесама, а према њеним ријечима то никад није прежалила. Међутим, доста Дејанових пјесма је сачувано, пише на Инстаграму.