АНДРИЋА сви знамо као једног од најпознатијих књижевника и јединог нашег нобеловца. Ипак, мало је познато да се наш најпознатији писац прије Другог свјетског рата бавио политиком. Врхунац његове службеничке каријере била је функција замјеника министра иностраних послова. На тој дужности посјетио је и Берлин у вријеме када је Адолф Хитлер био на врхунцу моћи.

Средином тридесетих година 20. вијека, након доласка Хитлера на власт, нагло се мијењала европска политичка сцена. Југославија је под управом кнеза Павла Карађорђевића настојала да се прилагоди новим условима прокламујући неутралност.

– Њемачка аждаја се устремила на нас – рекао је једном приликом Стојадиновић своме помоћнику, „морамо настојати да је отклонимо од наше земље. Нека иде на другу страну… Нијемци су тешки као пријатељи а опасни као противници…”

Иво Андрић је био дискретни и дјелотворни извршилац замисли југословенског намјесника кнеза Павла и његовог министра иностраних послова. Један бивши колега записао је да се Андрић као други човјек министарства показао као „тихи, меки, прилагодљив чиновник” обузет белетристиком и коме је „најважније било да се не замјери колегама”.

Како је једном Андрић записао у својим размишљањима, „у дипломатској служби прилике присиле већину људи да морају прије или послије да иступе самостално и да покажу какви су и шта умију”. Он је као помоћник министра играо значајну улогу у закључењу „уговора о вјечном пријатељству” са Бугарском (јануар 1937) и у преговорима са Мусолинијевом Италијом који су довели до закључења Београдског уговора о пријатељству (март 1937) којим је за одређено вријеме отклоњена опасност од напада Италије.

Андрићева улога „сиве еминенције” Министарства иностраних послова завршила се онда када је пала Стојадиновићева влада (фебруар 1939) и када је на мјесто министра био постављен дотадашњи посланик у Берлину – Александар Цинцар-Марковић.

Да би донекле ублажила неповољан утисак на Њемачку због смјене проњемачког премијера, нова влада је његовог сарадника Андрића поставила за „опуномоћеног министра и изванредног посланика” у Берлину. У својој препоруци да се одобри дипломатски агреман за југословенског посланика, Фон Херен, њемачки посланик у Београду написао је:

– Говори течно њемачки… увијек је сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За вриjеме свог дугог дјеловања у министарству Андрић је… у свим преговорима показивао темељно разумевање њемачке политике.

Као посланик ступио је на дужност у Берлину 10. априла 1939. године. Посланство је била једна од највећих југословенских мисија до тада. Бројало је 15 службеника. Већ након неколико дана нови посланик нашао се пред фирером. Тешко је замислити два различитија карактера него што су били њемачки вођа и београдски посланик и писац.

– Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажњлио да се овај строго протоколарни чин што прије заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене… Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао са сигурношћу да вам кажем: откривао сам у њима неку хладну радозналост, хладан сјај човјека који више вјерује у своје идеје и предрасуде него у самог себе.

Током првих мјесеци свог мандата, приређује низ важних посета Берлину током којих су југословенски државници покушавали да нађу модус вивенди са Хитлером али да истовремено остану изван великог сукоба, односно да одрже неутралност земље. Министар Цинцар-Марковић је априла 1939. године посјетио Берлин. Нешто касније са Хитлером је разговарао и кнез Павле (јуна 1939. године), навови Нпортал.

У тим разговорима у предвечерје Другог свјетског рата, Нијемци су настојали без већег успјеха да Југословене наведу на неки поступак којим би потврдили приближавање Силама осовине, попут изласка Југославије из Друштва народа или напуштања Балканског пакта. Хитлер је био разочаран, па и бијесан након тадашњег разговора са кнезом Павлом од кога је могао да извуче тек неодређена обећања.

Поштовани канцеларе,

Част ми је да Вашој Екселенцији предам писма којима је Краљевско Намесништво, у име Његовог Величанства Краља Југославије, мога узвишеног Суверена, извољело да ме акредитује код Ваше Екселенције у својству свога изванредног посланика и опуномоћеног министра, као и опозивна писма мога претходника г. Цинцар Марковића.

Сматрам за нарочиту срећу што ми је Краљевско Намјесништво повјерило ту часну задаћу. Односи доброг сусједства, као и жива привредна и културна измјена добара између Њемачке и Југославије одговарају потпуно жељама и намјерама Краљевске владе, и ја сам нарочито повлашћен што ми је Краљевска влада ставила у дужност да рад мога претходника на том дијелу наставим, а у циљу продубљења и учвршћења тих пријатељских односа и узајамног поштовања које влада између оба народа, наводе Новости.

Дозволите, Господине Канцеларе Рајха, да увјерим Вашу Екселенцију да ћу све своје снаге посветити том задатку који представља један од значајнијих циљева спољне политике моје владе. Слободан сам изразити наду да ми благонаклона подршка Ваше Екселенције неће недостајати у извршењу моје пријатне дужности.

Предајући Вашој Екселенцији моја писма, користим ову свечану прилику да изразим у име Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника, Краљевског Намесништва и Краљевске владе најлепше жеље за личну срећу ваше Екселенције, која са толико успјеха и достојанства стоји на челу Великог Рајха, као и за добро и напредак њемачког народа.