Пјесникиња из Бањалуке тријумфовала међу 78 аутора

 

 

У београдском Дому културе „Владо Дивљан“ у недјељу је  одржана свечана манифестација и додјела признања у оквиру два међународна конкурса у организацији Европске академије српских наука и умјетности из Љубљане – „Витез поезије Балкана и ЕУ“ и „Научници и умјетници у љепотама садашњости“.

Међу бројним лауреатима нашла се и Вања Кесић, пјесникиња из Бањалуке, која је својим  стиховима освојила симпатије публике и стручног жирија . Представила је двије своје пјесме – „Кад би гробови умели да говоре“ и „Плава тишина“ – које су испраћене  дугим аплаузом.

На овогодишњем конкурсу „Витез поезије“ учествовало је чак 78 аутора љубавне поезије из различитих европских земаља, међу којима су Швајцарска, Њемачка, Аустрија, Италија, Бјелорусија, Русија, Белгија, Велика Британија, Молдавија, Холандија, као и бројни учесници са Балкана.

 

KAДА БИ ГРОБОВИ УМЕЛИ ДА ГОВОРЕ

 

Када би гробови умели да говоре,

 

сваки од њих, испричао би причу

 

реке живота и одласка на изворе,

 

неки шапатом, а неки, као да вичу.

 

 

 

Када би гробови говорили,

 

изречено би било у историји записано,

 

људи би схватили колико су пролазни и мали,

 

остане само име, у камен вечно уклесано.

 

 

 

Када би гробови умели да говоре,

 

пренели би све лењости и неостварене снове:

 

жал за више љубави, дружења и одлазака на море,

 

пре него што у бесконачност заплове.

 

 

 

Када би гробови проговорили,

 

испричали би о љубави недореченој,

 

о осећањима која у себи су крили,

 

о одлагању и унутрашњој борби вечитој…

 

 

 

Када би гробови умели да говоре,

 

проповедали би о греху, сраму и стиду,

 

недостатку дружења и смеха до зоре,

 

мањку пажње за драге људе и природу.

 

 

 

Када би гробови проговорили,

 

сви би раније схватили којом брзином старе,

 

славили би живот и били весели,

 

уз више заједништва, а мање трке за паре.

 

 

 

Кад би гробови умели да говоре,

 

поручили би са брда или гора,

 

искрене речи у животу да се не забораве,

 

јер умрети једног дана се мора.

 

 

 

Кад би гробови проговорили,

 

велика мисао свуда би одзвањала:

 

“Не умрите као да нисте ни живели”,

 

да ваше велико срце и дела би остала.

 

 

ПЛАВА ТИШИНА

 

Тишина гори, а ветар носи,

 

јауци душе пуцкетају у коси,

 

где почива војска, што вечност спознаде,

 

у плавом мору туге — живот нестаде.

 

 

 

Рат, болест, страдање, отварање рана,

 

далеко од најмилијих и топлога стана…

 

Крај Крфа остадоше, у смртној реци,

 

српски војници — не вратише се деци.

 

 

 

Умор, јецаји, бол… даљина рида,

 

сузама хероја крај острва Вида,

 

што историју исписаше — сећања стоје,

 

лешеви бриде кроз плаветне боје.

 

 

 

Као звезде падали су у море плаво,

 

хиљаде војника — животе је дало.

 

На пучини мора, преци наши мили

 

за будућност нашу храбро су гинули.

 

 

 

Море ћути, ал’ не заборавља,

 

у дубинама душа још одзвања…

 

Плава гробница, без спомен-крста,

 

чува част, тугу и веру у Христа.

 

 

 

И докле год море о обалу бије,

 

и докле год „Тамо далеко“ се чује,

 

цениће се слобода до последњег даха

 

и крв што проли се за Србију, без страха.