У препуној Вијећници Банског двора  свечано je промовисана прва збирка поезије „Пут моје душе“, ауторке Вање Кесић. Догађај је окупио бројне љубитеље поезије, колеге, пријатеље и све оне који су годинама пратили Вањин тихи, али упоран пјеснички рад.

Збирка „Пут моје душе“ садржи 67 пјесама распоређених у четири тематска циклуса: У мом срцу, Живот – животне приче, Писма љубави и Природа.

Пјесме из циклуса У мом срцу и Живот – животне приче настале су у зрелијем периоду Вањиног живота, па носе дубоке поруке и квалитет. Посебно мјесто заузима пјесма Сурово пролеће, која је, како истиче ауторка, најближа њеном срцу јер у њу „уткана су осјећања и сузе пред и за вријеме бомбардовања Београда 1999.“

„Песме из циклуса У мом срцу и Живот – животне приче настајале су у зрелијем периоду мог живота, па верујем да носе одређени квалитет. Родољубље је блиско мом темпераменту, док песме из животног циклуса позивају на преиспитивање и враћање правим вредностима“, рекла је Кесић на промоцији.

Како сама признаје, још као средњошколка сањала је о издавању књиге, али јој се то чинило недостижним.

„Спонтано се догодило – крајем 2024. године отворио ми се пут ка материјализацији тог сна. Писање ме прати од детињства, са паузама, али увек из срца“, рекла је Вања.

Вања Кесић је вишеструко награђивана на домаћим и међународним конкурсима. Освојила је Гран-при и прву награду на конкурсима „Класика и савременост“ у Јекатеринбургу, признања на конкурсима „Витез поезије“ у Љубљани и „Крвави фебруар“ у Бојнику у Србији. Такође, освојила је 5. мјесто према гласовима читалаца на конкурсу „Време хероја“ на сајту „Непознати гениј“ у Русији, те је ушла у ужи избор на конкурсу „За добробит домовине“ у Санкт Петербургу.

Њене пјесме објављиване су у зборницима у Србији, Црној Гори и Словенији, а недавно је учествовала и на међународном вебинару пјесника „Пасадскиј експрес“ у Русији, чиме је додатно потврдила свој међународни статус у свијету поезије.

XXI

Каква ли судбина чека човека
у ери XXI века?
Каква ли будућност мене чека,
јер не уклапам се у моду овога века
и суноврату светском не видим лека?!

У трулини садржаја и ери амбалаже,
све ређи су људи без пирсинга и тетоваже,
то је постало нека мода нова,
која човечанство води путем зла.

У реалности „ријалитија“ све више има,
мозак нам је „испран“ лажним идолима.
Бестидност, материјализам, форма… такво нам је стање,
‘место да се цени суштина, доброта, култура и знање.

Чудовишна шминка, вештачке усне и груди…
Народе остави се нечистих идеја и паметан буди!
Како ненормално нормално бити може?!
Да вратимо се истинским вредностима
помози нам Боже,
да се одупремо сатанистичку моду прихватити
и одаберемо традицији и духовности се вратити

СУРОВО ПРОЛЕЋЕ

Почетком деведесет и девете јавише нам они
да спремају се за Србију НАТО авиони.
Стриц је у Русији за судбину сазнао
и правовремено тати информацију дао.

Пре него што први авион небом узлети,
морали смо се спаковати и преселити.
Како бисмо избегли тај страх и муку,
родитељи нас поведоше у Бањалуку.

Пођосмо у нове крајеве неке,
ал’ осташе нам у Београду баке и деке.
У Бањалуци стално слушали смо вести,
бринули јесу ли живи, имају ли шта јести?!

Злотвори немадоше срца, ни савести.
Безбрижност детињства те године ми је одузета
од марта, читава деведесет и девета.
У мом родном граду, те године кобне
‘место кише, са неба падале су бомбе.

И на другим местима, изван Србије,
није било снаге за смех на пародије.
Вести тужне избијаше нам дах
и у Републици Српској владао је страх.

Чији ли се авион над Србијом чује,
тамо нису знали, јер није било струје?!
Док агресор НАТО Србију трује,
довољна је била једна вест да ме узрује.

Преплављена страхом, разбеснела бих се к’о звер,
сваки пут кад чујем на радију име Тони Блер.
Светло над Србијом заменише свеће
у то злосутно, сурово и тамно пролеће.

Њихови челични соколови сиви,
много српских душа су убили,
срушили многе мостове,
одузели дечије снове,
прекинули животе њихове
или оних које воле.

Сви над судбином жалише,
док НАТО снаге Србију палише.
За „Милосрдног анђела“ сви знају.
Српски народ пропати тад,
али многи брзо заборављају,
сахрањују порекло и лете на запад.

Питам се, хоће ли тај тренд престати
или ће нас убрзо нестати?!

И доброћудни странци Србима се чуде
да гледају у запад, што поби нам људе
и посла најотровнију змију
да са земљом сравни мајку Србију.

Распршише небом уранијум осиромашени
да одузму плодност мушкарцу и жени,
ваљда нам је довољно јасан знак,
велика неплодност и распрострањен рак.

Поред траума, смрти, сиромаштва и та трајна рана,
уништава будућност Срба и народа Балкана.
Опамети се Србине, не понављај грешку,
мудрошћу и знањем избегни судбину тешку
и молим те схвати зато
да нам пријатељ није НАТО.

Српске части свака стопа
вреднија је но Европа.
Биће за нас пропаст велика,
ако дозволимо све што хоће НАТО и Америка.

У свету пао је њихове лажи вео
да неопходан је био „Милосрдни анђео“.
Крајње је време да се пробуди српски народ сав,
наша прошлост, наше жртве не смеју пасти у заборав.

Српска земља и интегритет не сме западу да се прода,
јер крвљу генерација наших предака плаћена је слобода.