ИАКО је био један од најхрабријих добровољаца у Првом свјетском рату, одликован, неустрашив, одан војводи Воји Танкосићу, историја га је заборавила.

Потпоручник Драгољуб Џилић-Стриц (друга пол. 19. вијека – 1918) показао је невјероватно херојство у ратовању. Рођен је у Медвеђи код Трстеника и четовао је као добровољац у јужној Србији и Македонији са прослављеним комитским војводама, у Првом и Другом балканском и у Првом свјетском рату, подсјећају Новости.

Саборци су за њега причали да је натпросечно интелигентан, рођени вођа, али Џилић није хтио да има своју чету.

-Боље волим да будем добар Стриц, него најбољи војвода – говорио је војводи Воји Танкосићу.

У борбама почиње да се истиче октобра 1912. године, када је заједно са комитама напао турску караулу на Дубици код Мердара. Након смрти војводе Танкосића, који је, симболично, подлегао рањавању баш у Џилићевом Трстенику, јунак ове приче ступа у одред војводе Вука и ту се бори против Бугара за свако село.

Првог септембра 1916. године то чини упркос маларији, под температуром од 39 степени.

-Ти ћеш, Џилићу, пошто си болестан, остати ту гдје си и примати рањенике, којих ће свакако бити, јер ће се Бугари очајнички бранити – рекао му је командант.

– Боље извади револвер, па ме уби! – одговорио му је Стриц и отишао у борбу.

У тој борби ранили су га у десну бутину, али је имао само једну молбу: да га љекар повремено обиђе и превије, у краћим „предасима“ од војевања. Нешто касније, рањен је и у груди. Измучен, стиже из Солуна у Бизерту. Умире од грипа 18. фебруара 1918. године.

Због заслуга током ратовања, одликован је Златном медаљом и непосредно пред смрт Орденом бијелог орла са мачевима 4. реда. Сахрањен је у Африци.

-Усамљен гроб у сјенци двију гранатих маслина скрива велико и племенито срце популарног Стрица, који је сагорио у служби Отаџбине – записано је на споменици неустрашивом комити из Медвеђе.