ИАКО га је тајно родила љубавница познатог војводе Павла из Стопање, Петар Цукић је стицајем околности одрастао на двору кнеза Милоша Обреновића и постао први управник вароши београдске.

Ванбрачни син војводе трстеничког и крушевачкох краја, дјетињство је провео у конаку кнегиње Љубице и ту добио најбоље васпитање у оно време. Каријеру је започео као војник, а подофицирски чин добија са само 18 година. Од 1820. године Петар Цукић, који је добио и презиме Лазаревић, постаје члан Народне канцеларије у Београду, а три године касније и подибарски кнез.

За настојника кнежевог двора и управитеља српског дијела вароши Београда постављен је 1828.године и од вароше успјева да направи прави град, подсјећају Новости.

У вријеме његовог управљања у српском дијелу Београда купљена су три звона и намјештена на звонари Саборне цркве, која су први пут послије неколико вијекова зазвонила 16. фебруара 1830. године – наводи у приређеној биографији Иван Величковић, библиотекар Завичајног одељења Библитеке „Јефимија“ у Трстенику.- По његовој наредби, због сигурности, Београд је ноћу био освјетљен фењерима.

По истаку успјешног мандата, Цукић-Лазаревић наставља војну каријеру и постаје капетан нахије Тамнавске, Подибарске, управник Новог Пазара, да би од 1841. године био начелник округа Крушевачког. Није само Београд осјетио напредак када га је преузео овај способан урбаниста.

У Краљеву је 1832. године спровео регулациони план за уређење главног трга по угледу на Звездасти трг у Паризу. Исте године премјестио је варош Трстеник из Осаонице на данашњу локацију. Колико је био способан и испред свог времена, указује податак да је као окружни начелник у Крушевцу, на турској граници увео карантински затвор, како би било спречено уношење опасне заразе. Уз то, измјестио је све куће и дућане из старе чаршије како би боље уредио град.

Указом кнеза Александра Карађорђевића постављен је 1842. године за члана Државног савјета и добија чин коњичког пуковника.

На жалост, Петар је рано преминуо. Његова сахрана упамћена је као једна од највећих тог времена, опјеван је у Великој београдској цркви, а посмртне говоре, уз звона која је он поставио, о његовим заслугама говорили су митрополит Петар Јовановић, архимандрит Гаврило Петровић и чувени Јован Ристић.