МОЈКОВАЧКА битка вођена је 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске Краљевине Србије ка Јадранском мору.

Војском Краљевине Црне Горе командовао је сердар Јанко Вукотић.

– Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувијек запечаћена… – историјски је цитат који објашњава значај ове битке.

Црногорска санџачка војска је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

Када је аустроугарска војска примјетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске са 20.000 војника и око 70 топова налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље.

Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмерених ка Ловћену, када су и Његошеву капелу уништили, подсјећа Нпортал.

По свједочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији од како се памти. Температура је била 25 испод нуле, а снијега је било око метар, а на неким наносима и до два метра.

Услови за црногорску војску, која је бројала око 6.500 душа, били су катастрофални: хљеба је било пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није могло ни маштати, муниције и оружја је било толико мало, да се морало штедјети за остатак битке.

Како су причали учесници битке, битку је на сам дан Божића пресудило то, поред огромног срца и воље, што је црногорска војска била снабдјевена руским пушкама популарним „московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских „маузерки“ за 30 центиметара.

У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, бијући се прса у прса голим рукама и бајонетима и приморали много јачу и опремљенију аустроугарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби.

Послије битке, која је у мањим интензитетима трајала још неколико дана, аустроугарска војска, која је прије битке бројала око 20.000 људи, одустала је од даље потјере за српском војском, која се успјешно повукла преко Скадра на Крф, а црногорска, и држава и војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње.

Сердар Јанко Вукотић и цијела војска је добила највећу похвалу од самог престолонасљедника Александра који је рекао: „Ви сте се више него одужили Српству“.