Свака његова прича подсјећа на ону блиску и људску – „нашу причу“…причу из комшилука.

Момо Kапор је један од најчитанијих писаца српске књижевности. Сликар, новинар и боем подарио нам је нека од најљепших књижевних бисера. Његов стил је једноставан, али не искључује домишљатост, рјечитост и филозофију.

Јунаци његових дјела смо често ми сами. Сматрао је да су кајмак и инат једини српски бренд, а да је задатак писаца да сачува љепоту. И послије смрти наставио је да живи у својим дјелима и у свакој нашој првој љубави, наводи Курир стил.

Уживајте у неким од његових најљепших цитата:

Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којим ће да ћути.
Усамљеност није у томе што смо сами, него у томе што не постоји ништа за чим чезнемо.

Многима би се допао, да се ниси трудио да се допаднеш свима.

Никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо.

Звијезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде.

Ипак нисам побијеђен све док не признам пораз, а ја га још не признајем.

Човјек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других.

Данас свако има мобилни телефон, али многи немају коме да телефонирају. Никада саставити два добра!

Љубав… Она је тешка као болест и када човјек има среће да је преживи, заувијек му остану ожиљци који пробадају у одређено вријеме; при помену неког имена, у неком блиједом предвечерју, уз музику коју смо некада заједно слушали, чак и при летимичном погледу на улични сат под којим смо се састајали.

А, шта је то љубав? Kад гледаш у звијезде без разлога и кад подијелиш жваку и кад поклониш цвијет и уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Kад ономе кога волиш даш један гриз и кад подијелиш са њим гуму за брисање на двоје и кад му даш један лиз! Kад нацрташ срце и унутра упишеш ваша два имена. Ако то није љубав, ја онда стварно не знам шта је!

Човјеку се обично дешава оно чега се највише плаши. Јер, то не постоји нигдје, осим у његовој глави. Онда изађе из главе, уобличи се, изазове судбину и дође. И то је добро. Иначе би се читава ствар претворила у рутину. А навика, шта је? Нека врста смрти.

Није ли умјетност заиста покушај одгађања смрти или начин да се стекне неузвраћена љубав? Због чега бисмо, иначе, писали, цртали, гравирали, ако не да оставимо неки траг о свом биједном, краткотрајном постојању на овој планети – један скроман траг међу мноштвом других трагова, који се допуњују и говоре о сталном људском покушају да се надигра и наџиви пролазност и заборав.

Осмехнеш ли се дјеци, она узврате осмјехом. Осмјехнеш ли се одраслима, они се питају: „Зашто се овај смије?“

Ви сте, заиста богата земља – казао је странац уморан од чуда. И јесмо – одговорио сам поносно. Већ дуже од четрдесет година, они који су на власти упорно краду, а видите, још доста тога је остало!

Постоји ли вјечна љубав? – Нисам вјечан, па не знам.

На крају, сјетих се дивне мисли коју је волио да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима“.