Невенка Добрић свједочила је о страдању дванаестогодишњег сина Синише и свекра, који су убијени 4. августа 1995. године током хрватске војне операције „Олуја“.

Невенка је живјела у селу Црквени Бок, општина Сисак, са мужем Милетом Добрићем и синовима Сашом и Синишом.

Када је почело гранатирање села 4. августа, Невенка је одлучила да се заједно са млађим сином Синишом повуче трактором и приколицом према Босни. Њен муж Миле и старији син Саша остали су да чувају положај и бране село.

„Ја и млађи син Синиша, који је имао дванаест година, пошли смо трактором и приколицом да одвеземо шта можемо. Старији син Саша је имао осамнаест година. Није смио у Босну, јер нисмо знали хоће ли га мобилисати у војску, а није био у војсци. Он је отишао са оцем на положај, као и сви остали, да чува своје село. Муж је морао на положај, а Саша је отишао с њим“, рекла је Невенка.

У тренутку поласка, Невенка је сјела у приколицу, а Синиша је хтио бити уз њу, али га је она убиједила да сједне у кабину трактора са својим дједом, вјерујући да је тако безбједније.

„Кад смо тек ушли у шуму, одједном је поред нас прошао ауто. У њему је била жена која је радила у продавници, с њеним сестрама и сином. Одмах након што су прошли, почела је пуцњава. Меци пролијећу са свих страна, а ја не знам шта се дешава. Само сам спустила главу да не добијем метак у главу. Не знам ни ко пуца, ни одакле“,

Хрватска војска пуцала је на цивиле, и то у главе.

„Кад је престало, подигла сам главу. Ауто је стао с десне стране, а жена пузи по асфалту, иде четвороношке. Ништа ми није било јасно. Мој свекар и син су већ били мртви, а ја то још нисам знала. Трактор је силазио низ цесту, приколица се преврнула. Ударила сам главом о земљу, приколица ме притисла преко стомака, и даље се ничега не сјећам.“

Синиша је сахрањен у Босанској Костајници. Невенка је након рата, заједно са мужем и преживјелим сином Сашом, преселила у Сремску Каменицу. Свједочи да нико у колони није био наоружан, сви су били цивили који су бјежали од рата, тражећи спас.