Како то изгледа када маратонци трче почасни круг, з’истински.

Све су трке важне, само је један најважнија – маратонска. А Србија је, вјеровали или не, скоро од самог постанка модерних олимпијских игара имала свог представника у овој елитној спортској дисциплини. Његов име било је Драгутин Томашевић, а у историју је ушао захваљујући причама које су од њега створиле правог суперхероја.

Али, да ли би његова слава била помућена да је са њим у далеки Стокхолм те 1912. године пошао и један сасвим (не)обичан сељак из Жаркова?

Све су трке важне, само је један најважнија – маратонска. А Србија је, вјеровали или не, скоро од самог постанка модерних олимпијских игара имала свог представника у овој елитној спортској дисциплини. Његов име било је Драгутин Томашевић, а у историју је ушао захваљујући причама које су од њега створиле правог суперхероја, подсјећа портал 011.

Али, да ли би његова слава била помућена да је са њим у далеки Стокхолм те 1912. године пошао и један сасвим (не)обичан сељак из Жаркова?

Живко Настић (Баба) био је сасвим обичан српски сељак који је дане проводио између њиве и окућнице. Једнолични живот понекад би прекинуо одлазак до београдске вароши послом или да би за кућу прибавио неку од потрепштина које није било могуће набавити у оближњој бакалници. Јер Жарково је тада, без украса у виду вишеспратница и уских улица, заиста било једно просјечно српско село надомак Београда.

Поход на варош захтјевао је, тада, читав дан пјешачења, а понекад би и повратак трајао још читав један дан. Наравно, била су ту и понека запрежна кола, коњић или магаре за превоз до вароши, а до првих аутомобила и аутобуса, који ће Жарково приближити Београду, биће потребно да се одмота још која деценија 20. вијека.

Тако се десило да је једном приликом кренувши за варош, Живко на путу који се пружао од Обреновца до Београда, налетио на групу зајапурених младића, који су голи до појаса трчали један уз другога. Мислећи да је у питању нека потјера, знатижељни Настић крене да трчи са њима. Тако у трку, тек негдје надомак града, успије да приупита вођу зашто и гдје они трче.

Одговор који је услиједио, збунио га је и зачудио. Вођа му рече да су они чланови атлетског друштва “Душан Силни”, а да је ова њихова трка била тренинг за маратонску која је наредних недјеља требало да се одржи на релацији између ова два града. Изненађени Живко би вјероватно ову вијест доживео као каприц уображених варошана, да му није речено да се не трчи тек тако безвезе, већ да је за најуспјешнијег предвиђена награда од 300 динара.

Биле су то тада, присјетиће се касније Живко, баш велике паре. За те новце, могао је да купи волове и да му остане још пара да накриви капу. Како би ушао у ово такмичење, било је потребно само да се пријави на пункту код хотела Москве и дође у заказано вријеме на старт.

А тамо на Теразијама, пред великим хотелом, Живко налетје на свог пријатеља капетана 2. класе Свету Ђукића (а касније генерала) који му је помогао око пријаве. Ђукић је и сам био залуђеник за тјеловежбу и атлетику, те је неискусном Живку дао савјете како да се припреми за исцпрљујућу трку.

Шта је чвршће – српски сељак или корбач?

Старт трке био је заказан годину и по дана послије прве београдске маратоске трке 1910. године, на којој је бриљирао Драгутин Томашевић. Ово је уједно била и квалификациона трка за српску олимпијску репрезентацију.

Поред Томашевића, на старт у Обреновцу довезено је још деведесет такмичара, међу којима је био најнеобичнији наш Живко. Опрему су му чиниле дугачке сељачке гаће, шајкача и опанци, права супротност накинђуерним тркачима са усуканим брцима.

Сав подсмјех који је овакав Живков изглед изазвао, нестао је оног тренутка кад је на знак за старт похитао као да га 100 ђавола јури. Низ прашњав пут за њим се и буквално дигла прашина у којој су остали његови садрузи. Мада је изгледало да је овај темпо готово немогуће издржати, довитљиви Жарковчан није посустајао јер је имао и адут у рукаву, тачније за појасом. Како би посустао, тако би извукао један фини корбач купљен посебно за ту прилику, којим би почео да се шиба и тјера да трчи.

И миц по миц, километар по километар, ова тактика се показала као успјешна. За тачно 2 сата и 17 минута, далеко испред свих осталих, протрчао је послије 34 километра пута кроз циљ на Кошутњку. Окупљени су на тренутак збуњено застали, јер су очекивали да до тада неприкосновени Томашевић лако однесе побједу. Послије првобитног чуђења, окупили су се око побједника и пронијели га рукама до побједничког постоља.

Ништа мање није био изненађен ни љекар који га је послије трке прегледао. Утврдио је тада да је Живко у таквој физичкој кондицији, да би без проблема комотно могао да отрчи назад до Обреновца.

Када краљ каже, то је тако, па и по цијену спортске славе

Е, сад… овдије долазимо до дијела приче који звучи помало нестварно. У неким изворима стоји да је побједник ове трке био Томашевић, који је тиме овјерио своје учешће на предстојећим Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године, а да га је Нешић као други пратио у стопу. Други, пак, наводе да је слављеник био Нешић.

Оно што ствара још већу збрку је и податак да се у документима МОК и страним изворима налази информација да је Живко био пријављен за маратонску трку на ОИ. Наши извори о томе чуте, али…

У београдским кулоарима дуго се причало да су двојица првопласираних и заиста били пријављени за Игре од стране Српског олимпијског одбора, али је краљ Петар први ставио вето на Живков одлазак. Сматрао је да није примјерно да Србију на тако великом такмичењу представља један сељак у дугим гаћама и опанцима. Драгутин Томашевић, плећат и стаменит, више је одговарао идеалима којима је тежио краљ.

Живко је ову одлуку, да не кажемо неправду, прихватио типично сељачко-стоички. Вратио се својим пољским радовима и новим воловима. Затим су услиједили ратови, један, други и трећи у којима краљу није сметало да за идеале гину сељаци. Заправо, управо та сељачка војска пренијела га је на својим леђима преко Албаније и вратила на трон 1918. године.

Из рата је Живко понео ране од куршума од којих му је десна нога остала заувијек мало краћа и изврнута. Његова тркачка каријера била је запечаћена. У годинама које су услиједиле, изродио је сина и ћерку, и мада је пред Други свјетски рат био болешљив и занемоћао, никоме није допуштао да га одмјени. Још је тврдио да ако избије неки нови рат, поново ће се одазвати у строј да брани земљу, чак и тако стар и болешљив.

Јер, можда је краљ краљ, али српски сељак је онај који је због своје упорности, поштења и спремности увијек био слављен у свијету.