Један мушкарац је на друштвеним мрежама објаснио је колико храбрости треба за праву љубав. Подсјетио је како су се српски јунаци опходили према женама које воле.

Није српски имати љубавницу, то је међу нас дошло с Турцима, српски је не стидјети се вољети само једну жену, као цар Душан.

Није српски ни разводити се, то нам је стигло с Млечанима, српски је борити се.

Бановић Страхиња није добио улицу у Београду као турски главосјеча већ као први Србин који је опростио превару. Љубав у његовом срцу је побједила не само бијес и разочарење него и околину и њихови стигму, наводи Курир.

Није српски ни тући жену, то је у ове крајеве дошло са селџуцима, српски је кад жену волиш као Бога, и посветиш јој фреску. Неки махараџа у Индији подигао је Таџ Махал на гробу “омиљене жене”… а српски властелини су јединим женама посвећивали цијеле градове (Београд, Смедерево, Сер…).

Није српски шкртарити према жени, то смо усвојили од Јевреја и Цинцара, прије тога Срби су знали за путеве јоргована и ружа.

На крају, кад се подвуче црта, љубав од вас тражи да будете храбри, јер љубав не трпи кукавичлук, он ситничари и гуши.

Како рече отац Јован ловнички: „Ако си је већ одабрао, буди јој добар! Самим тим што је жена, није јој лако!“