Врлине, дјела и заслуге кнегиње Милице и кнеза Лазара оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа, који је за узврат заувијек крунисао заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се бирајући између два царства, поробљавања и преласка у Ислам, земаљског и небеског, опредијелио за царство небеско и борбу за хришћанство.

Ако постоје личности и догађај везан за њих које зна сваки Србин, који су у митовима и легендама свима знаним, за које се вјерује да су баш они одредили историју и судбину ове земље, онда су то кнез Лазар и књегиња Милица и безброј пута поменут Косовски бој, подсјећа портал Лепоте Србије.

Познати и као Цар Лазар и царица Милица, срешћемо их у бројним епским пјесмама које су дуго преношене с кољена на кољено.

Према мишљењу историчара Миличина веза са Немањићима је била стварна и од кључне важности за то што је постала супруга Лазара Хребељановића почетком шесте деценије 14. вијека, највјероватније 1353. године.

У то вријеме највеће моћи цара Стевана Душана Лазар је био младожења властеоског поријекла, али не и припадник најистакнутијег племства, па је свој углед и друштвени положај потражио у браку са женом која је имала коријене у чувеној светородној династији. Миличино немањићко поријекло представљало је, ако не пресудан, онда сигурно велики политички залог и основ будућег државноправног легитимитета Моравске Србије.

Ничим не заостајући за добром природом свога супруга, Милица је добрим врлинама украшена, славна, мужеумна, милостива, милосрдна, помирљива и сваким добрим својством испуњена, каже писац И патријарх Данило Трећи у чувеном спису “Слово о кнезу Лазару”.

Свој брак започињу у вријеме када се показало да Урош не може да води очеву велику државу, многобројни великаши почели су да грабе територије за себе и услиједили су унутрашњи сукоби и цијепања територија. У неком тренутку, и Лазар је постао господар, све моћнији након изненадне смрти посљедњег цара династије Немањић.

По погибији кнеза Лазара на Косову, син Стефан је наслиједио очеву титулу, а књегиња Милица енергично се прихватила регентске позиције.

У немирним и тешким временима мудра и предузимљива удовица цара Лазара налазила је рјешења добра за њену породицу и Србију. Придобијање велможа

ишло је нешто спорије, али је такође било успјешно. У дворским пословима везаним за финансије, ризницу, двор и канцеларију, кнегиња Милица је имала повјерљиве људе.

Од тог љета 1389. па до краја живота 10. новембра 1405. Милица је, као кнегиња, а затим као монахиња Јевгенија, била у појединим ситуацијама политички истакнутија од сина Стефана, чак и када је постао деспот.