Колевка православног монаштва на Аљасци налази се на острву Спрус, удаљеном четрдесетак минута бродом од острва Кодијак.

Међутим, вожњу до острва лоше вријеме може да учини непроходним, те су тада обје монашке заједнице у потпуности одсјечене од свијета.

Свети Герман Аљаски, члан првобитног руског мисионарског тима из манастира Валам и први канонизовани православни светац у Америци, живио је овде више од двадесет година, све до своје смрти 1836.

Данас двије монашке заједнице скит Светог Михајла за мушкарце и скит Светог Нила за жене, под јурисдикцијом Српске православне цркве у САД живе у непосредној близини испоснице Светог Германа и настоје да слиједе његов примјер у молитви и једноставности живота.

Ова монашка лагуна представља важну дестинацију за ходочаснике из цијелог света, који долазе да посете кућу и гроб Светог Германа, а званично се ходочашће одржава сваке године око 9. августа, када многи долазе и у посјету скитима Светог Михајла и Светог Нила, подсјећа портал Лепоте Србије.

Скит Светог Михајла за мушкарце основан је 1983. године, чиме је поново успостављена традиција сталног монашког присуства на острву Спрус. Потребно је око сат и по пјешачења од такозване Монашке лагуне гдје се брод искрцава, до скита Светог Михајла. Главна зграда скита, са капелом, трпезом и ћелијама за монахе и госте, налази се високо на падини, уз величанствени поглед на море и околна острва. Једна од инспирација за ову зграду био је манастир Светог Симона на Светој Гори.

Монашке заједнице Светог Михајла и Светог Нила живе аскетским животом који подразумијева много тешког физичког рада. Обе заједнице се ослањају на међусобну помоћ и подршку. Монаси одлазе у риболов, док монахиње диме улов. Да би преживјели хладне зиме, сјеку и сакупљају дрва, која су им једини извор гријања. Поред тога, узгајају поврће у стакленику.

У љетњим мјесецима и монаси и монахиње конзервирају храну сакупљајући шумске плодове за зиму. Немају струје, али користе соларне панеле са ограниченом количином енергије, међутим, немају водовод. Ипак, њихови животи су прије свега концентрисани на сталну молитву и одржавање дневног, у случају монахиња чак и ноћног, циклуса богослужења.

Сурови временски услови и негостољубиво природно окружење могу службу учинити врло изазовном. На примјер, да би дошле у капелу из својих ћелија, часне сестре морају да пјешаче чак и ноћу кроз шуму, уским стазама које су зими потпуно залеђене.

„Као сестринство, до православне вејре смо дошли преко руске литургијске традиције, а сада смо дио Српске цркве. Одржавамо блиске односе са разним америчким грчким православним манастирима. С обзиром на то, наше службе су на енглеском, али молитвено правило блиско је грчкој традицији, док у нашем пјевању комбинујемо руски и византијски стил“, навела је мати Нина, игуманија скита Светог Нила.

У поређењу са монахињама, монаси скита Светом Михајла су нешто изложенији спољном свијету. Током посљедњих деценија, неколико православних породица купило је земљу и саградило куће на острву Спрус, гдје су постали редовни посјетиоци богослужења у манастиру.