У јужнословенској митологији женска натприродна бића наклоњена људима замишљена су као натприродно лијепе девојке златних коса и са крилима, одјевене у дуге прозрачне хаљине и наоружане стријелама. Оне живе далеко од људи по планинама, покрај воде или у облацима. Вјеровало се да се рађају из росе неког цвијећа кад падне киша и греје сунце и када се на небу појављује дуга.

Срби приповједају да се само још једна или две крију по Авали и поново чекају потоп.

Према старој српској легенди, некада давно, све виле свијета су се окупиле на врху Авале како би помагале људима за вријеме Великог потопа. Да није било вила, људи не би преживјели!

Некоме су давале руку, некоме крпу платна, а некоме прамен косе.

Коме су пружале руку-од њих су настали вриједни људи, коме платно-богати, а коме косу-лијепи.

Међутим, ни тај Велики потоп није могао да уништи и опере свако зло, па су и неки зли људи преживјели.

Ти зли људи су стријелама убијали виле, а вјерујући старим српским причама, једна или двије виле још увијек живе на Авали, спремне да помогну добрим људима у невољи.