У Србији су за вријеме Немањића на трпези били и плодови мора, разне врсте рибе, али и воће попут брескви.

Прича о храни и трпези у средњовјековној Србији могла би се започети и једном епизодом из “Житија Светог Саве” из пера монаха Теодосија. Приповједајући како је Стефан Немања препустио престо сину Стефану, те тим поводом организовао гозбу, Теодосије наводи и како је Стефан Немања госте позивао да му се придруже да заједно са њим подијеле и његов посљедњи оброк с месом.

Очигледан разлог био је то што се недуго потом замонашио, те одрекао мрса, али у овом позиву крила се и интересантна симболика везана за његов положај владара. Наиме, вјеровало се да владар мора јести доста меса како би могао да буде снажан вођа и борац, те се, опраштајући се од месне трпезе, заправо опраштао и од свог положаја владара.

Истражујући какве су биле прехрамбене навике људи у то вријеме, истраживачи су, што са сачуваних споменика, што из преосталих докумената, закључили да је властела јела најбоље месо и то печено, док су земљорадници и занатлије на својој трпези чешће имали кувано месо, изнутрице, ситнију перад и дивље зечеве.

Од дивљачи до морских плодова

На тадашњу исхрану највише је утицало само географско поднебље и доступност намирница, али трговина се све више развијала и омогућавала да и неке егзотичније намирнице доспију на владарске трпезе. Тако су у Србији за вријеме Немањића биле присутни и плодови мора, разне врсте рибе, али и воће попут бресака.

Дивљач, јагњетина али и свињско месо били су често на менију виших сталежа, а занимљиво је да су се из земље још тада извозили усољено и сушено месо. Ипак, највише су се производили сир и мед, а сакупљале су се и јеле разне врсте шумских печурака и воћа. Сочиво, боб, дивљи грашак, купус, црни и бијели лук, зеље, ротква и репа такође су били заступљени, док су међу житарицама доминирали јечам, овас, раж и просо, од којих се правио хљеб, али и пите и слична тјеста.

Нешто касније у Србију ће са Турцима пристићи и пиринач, те додатно обогатити шаролику трпезу.

Као праве скупоцјене драгоцјености сматрани су зачини, шећер и вино, које је углавном стизало из увоза, све док се касније није почело узгајати на манастирским и властелинским имањима.

Интересантно је и да се храна често припремала на отвореном, а овакве пећи пронађене су унутар насеља у тврђави Рас и на територији средњовјековног Браничева и посебно су биле у употреби када су се припремале велике гозбе.

Кашике дошле тек у 14. вијеку

Посуђе је најчешће било од керамике или дрвета, а најчешћа посуда за печење, чији се назив очувао и до данашњих дана, била је црепуља. Тек понегдје су се могли пронаћи гвоздени и бронзани котлићи, а посуђе од тих метала чешће се почело правити тек када је држава економски ојачала у 14. вијеку.

Прибор за јело о коме се често толико полемише и којим су се по предању домаћи владари служили много прије свих звучнијих европских владарских породица ипак је у употребу дошао нешто касније. Ножеви и прсти били су главно оруђе за конзумирање хране, док су се првобитне виљушке користиле тек да се храна пребаци из посуде у којој је служена у тањир, наводи портал Лепоте Србије.

Кашике ступају на сцену тек од 14. вијека, а толико помињани златни и сребрни есцајг могао се затећи на српском двору тек вијек касније.

Међутим, један предмет се ипак налазио присутан и у вријеме Немањића, а ради се о ланеним столњацима који су чинили дио трепезе и често су приказивани на фрескама.