„Долазак цара Душана у Дубровник“ назив је слике великих димензија коју је насликао Марко Мурат, српски сликар католичке вјероисповести крајем 19. вијека.

Ова, једна од најљепших слика икада у српском сликарству која се налази у сталној поставци Народног музеја у Београду – „Долазак цара Душана у Дубровник“.

Генијални уметник је за ово историјско платно веома великих димензија добио трећу награду на највећој смотри ликовне умјетности на свијету у то вријеме – свјетској изложби у Паризу 1900. године.

Марко Мурат је био један у низу Срба римокатолика из Дубровника који је својим дјелима и талентом дао неизмјеран допринос нашој култури. Рођен је у Шипанској Луци 30. децембра 1864.

У Дубровнику је завршио основну школу и гимназију, а у Задру је отпочео студије римокатоличке теологије коју због исказаног великог талента напушта и одлази на студије сликарства у чувену Минхенску умјетничку академију. Стипендију је добио од мађарског барона из Загреба Људевита Вранцианија. У Минхену дипломира сликарство 1893. а током студија постаје и нераздвојни пријатељ са ванбрачним сином кнеза Михаила Обреновића и великим српским добротвором Велимиром Теодоровићем.

Пошто је исказивао жељу за одласком у Краљевину Србију, у Београд га је позвао чувени српски државник и дипломата Миленко Веснић који је тада обављао функцију министра финансија. 1894. постаје професор цртања и лијепих умјетности у чувеној Трећој мушкој гимназији, а своје слободно вријеме користи за сликање, посебно портрета угледних Срба.

Српска влада га шаље на стручна усавршавања у Рим и Париз, предавао је још у Другој мушкој гимназији, Реалки и Умјетничко-занатској школи, а двије године био је и професор цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. Један је од оснивача београдске ликовне академије, а у Београду је имао читав низ самосталних изложби. Био је члан уметничких група ”Лада” заједно са великим именима наше умјетности попут Надежде Петровић, Уроша Предића, Бете и Ристе Вукановић, Ђорђа Јовановића, Петра Убавкића, итд. а такође је био члан и умјетничке групе ”Медулић” заједно са вајаром Иваном Мештровићем.

Овај дубровачки Србин је познат највише по сликању наших национално-историјсих мотива са којим је значајно обогатио умјетничку баштину, подсјећа се на ФБ страници Историја Срба.

За вријеме Првог свјетског рата повукао се код болесне мајке у Дубровник гдје су га аустријске власти као Србина одмах ухапсиле. Вријеме је провео у неколико концентрационих логора за Србе, прво у Добоју, а касније у Нежидеру у који су били интернирани многи Срби интелектуалци из Аустроугарске и окупиране Краљевине Србије који нису били у стању да се повуку у Албанију и на Крф заједно са српским краљем и владом.

Током ужасно тешке аустроугарске окупације Београда и великог разарања које је наша престоница претрпјела, окупатори су опљачкали бројне атељее српских умјетника, међу којима је био и атеље Марка Мурата из кога су изнијете све слике. Једна од тих слика био је и чувени „Портрет дум Ивана Стојановића“, највиђенијег Србина римокатолика у Дубровнику коме се губи сваки траг.

У Београд се враћа из заробљеништва већ 1919. године, гдје ради као професор на ликовној академији. Указом министра просвете, 1921. године постављен је за конзерватора умјетничко-историјских споменика у Дубровнику. Касније постаје и управник у Надлештву за умјетност и споменике у Дубровнику, а ангажован је и као професор дубровачке гимназије.

Пензионисан је 1932. године након 12 година ношења титуле ”Чувар Дубровника”. Као један од најугледнијих Дубровчана у његовој историји, Марко Мурат је заједно са Матијом Баном, др Мелком Чингријом, Ивом и Лујом Војновићем и другима био једна од најзначајнијих духовних и културних спона два изузетно важна српска града Београда и Дубровника.